Haris Dzinovic
Jugoslavija je bila jedna lepa forma

Dok je trajao taj ludi i nepotrebni rat sa svim normalnim ljudima sam razgovarao, pozdravljali su se, samo sa budalama nisi mogao razgovarati. Eto, sedim u Parizu i saznajem da su pisali kako sam bio u Beogradu, kao Haris Dzinovic po drugi put medju Srbima!. Govori se o nekakvoj ruci pomirenja!? Niti sam ja covek kompetentan da medju narodima pruzam ruku pomirenja, niti se ja petljam u to, niti me je ko ovlastio, niti sam se ja s nekim zakacio! Naravno da je mir najlepsa stvar koja se moze dogoditi coveku, a o pomirenju treba da odlucuju oni kojima su velika zla nanesena. Ja sam tu totalno periferna licnost.

Moram sa ove razdaljine da govorim o nekim stvarima koja me bole kao coveka. Bilo mi je tesko na pocetku stradanja one lepe druge Juge, kada su me neki neljudi naterali da napustim Beograd. Iza ledja sam slusao kako mi neki naoruzani ljudi kazu: “Sta ce ovaj balija tu?” Pitao sam se tada zar je to onaj Beograd koji sam ja voleo strasno? Pljuvali su me tada u novinama izmisljajuci kako sam u Uzicu bacio oval sa hranom, govoreci nesto protiv Srba! A ja u Uzicu nikad nisam bio! Pa se onda opisuju detalji mog boravka u Novom Sadu, Beogradu, kao da su me pratili i danju i nocu! A sve izmisljeno i izmanipulisano. Takve sablasne i grozne price nisu prestale ni kada sam otisao u inostransvol Onda su objasnjavali kako sam otisao u Spaniju, zato sto je tamo najslabiji muslimanski lobi! Navodno, otisao sam daleko od mojih da ne bi vrsili pritisak na mene kako bih se ukljucio u njihovu organizaciju, partiju, odnosno u sam rat. Ja sam bio ukljucen u rat tako sto sam slao pakete mojoj raji i rodbini na sta sam imao moralno i materijalno pravo. Moj otac i majka nisu zivi i pazio sam na rodbinu po majcinoj liniji.

Elem, frajer napise Haris Dzinovic po drugi put medju Srbima, kao da u Srbiji i Beogradu zive samo Srbi. Ja sam dolazio u Srbiju kod ljudi, koje su religije, to je njihova privatna stvar. Ta religija i prebrojavanja su nas do svega ovoga i doveli. I moram da kazem da je prilican broj novinara, koje sam ja nazivao petom kolonom, koji su dosta potpirivali celu sitiaciju i naneli mnogo zla tim ratnohuckackim pisanjem na sve strane. Najveca je tragedija sto sam se na Zapadu prilicno adaptirao. Kada nisam bio u Bosni, u drugoj zemlji sa razlicitom klimom, bilo je cudno. Citao sam po novinama, slusao sta se desava od prijatelja, a sve je to jedno, dok ne odes i ne vidis sam kako je. Mene prisustvo bilo koje vrste nacionalizma ubija! Ja ne mogu da shvatim, kako to da si ziv ako si Marko, a da si ubijen ako si Muhamed, ili obratno!?

Jugoslavija je bila jedna lepa forma, dobro zamisljena, ali ipak je bila vestacka tvorevina. S druge strane, narodi na Balkanu pogodni su za manipulaciju, a majstore mraka boli ona stvar. Gledaju da realizuju ono sto oni hoce, ono sto zamisle u glavama, a za narod ih bas briga. Eto, za vreme rata cesto sam se cuo telefonom sa Halidom Beslicem koji je bio u Stutgartu. Rat ga je pogodio i tesko je to podneo. Ima ljudi koje je rat pogodio a ne pokazuju.

Meni je mati umrla, a ja na grobu nisao plakao, sto ne znaci da nisam zeleo. A u tudjini sam sedeo u autu, pustio neku staru kasetu i plakao vozeci po 300 kilometara. Sjeb’o nas je rat...Ono se u Sarajevu nije smelo dogoditi. Da jedan grad na tako bestijalan nacin strada, jedan grad koji je fantasticno voleo Beograd (a veliki broj Sarajlija i danas voli Beograd). Ja se secam dobrih vremena, cela Jugoslavija, kada se u firmi najavi putovanje u Sarajevo, to je rat ko ce da ide. Zna se kako su docekivani i znani i neznani...Sramota galaksije! Rane su stvarno duboke. Bio sam i ostao Sarajlija! To znaju svi Srbi i svi Hrvati i svi muslimani. Kao sto je jedan novinar na pocetku moje karijere napisao - krsni brkati Sarajlija sa sesirom!

Tek kada sam posle osam godina ponovo stigao u Beograd, uvideo sam da je to onaj lep i predivan grad, sa isto tako dobrim ljudima. Svi su me lepo docekali, primili, i doslo mi je da zaplacem kada sam u Centru “Sava” cuo onaj gromki aplauz, koji se ponvaljao iz dana u dan dok sam imao koncerte, dok je publika samnom u glas pevala sve moje pesme. To je divan osecaj! Pozdravljao sam se sa ljudima koji cene i postuju moj rad kada sam sedeo i pijuckao kod gazda Mikija u najboljem beogradskom restoranu “Sindjelic”. U Srbiji i Crnoj Gori mnogo vole moje hitove, i svuda se osecam kao kod kuce. To je samo potvrda stare istine da muzika ne zna za granice.

Saznao sam da na Zapadu vladaju neki drugi arsini. Tako se desi da Dzordz Majkl dodje u Pariz i pozove na veceru. Upoznali smo se 1993. godine kada sam imao iznajmljenu kucu u San Tropeu. Negde oko ponoci pozove me prijatelj Andre Berada, pita da li neko drustvo moze da dodje kod mene. Kazem, vazda moze, u kuci imam klope i pica. I oni posle vecere i diskoteke banuse kod mene, medju njima i Dzordz Majkl. U neko doba uzmem gitaru, krenem one nase pesme, vidim Dzordz Majkl se podbocio, slusa me pazljivo. Dopalo mu se ono sto pevam. Posle smo se sreli nekoliko puta i napomenuo bi da bi mozda mogao da mi pomogne. Ja cutim, cekam da on predlozi, necu sam da se nudim da pokvarim stvar. On je krasan covek, postoji realna sansa da mu se priblizim na profesionalnom planu. Ako mi to uspe, nemam sta da brinem.

Prenos komentara Harisa Dzinovica.
Samo zajedno smo jaci.