PROGRAM PARTIJE RADA

(Usvojeno na Prvom kongresu Partije rada 27. septembra 1997. godine u Beogradu)

I PARTIJA RADA

Partija rada je politicka organizacija radnicke klase. Ona je i partija svih ljudi koji zive od svog rada (inteligencije, seljastva, zanatlija i trgovaca na malo), svih onih koji su na bilo koji nacin eksploatisani ili ugnjeteni.

Radnicka klasa se istorijski potvrdila kao najnaprednija drustvena klasa, ne samo zato sto je svojim radom usko povezana sa najnaprednijim oblikom proizvodnje, vec i zbog toga sto ona ne moze sebe osloboditi od eksploatacije i ugnjetavanja, a da istovremeno ne oslobodi i citavo drustvo od eksploatacije i ugnjetavanja.

Usled velikog i brzog razvitka nauke i tehnike u poslednjih nekoliko decenija stvorene su nove tehnologije sa do sada nevidjenom proizvodnoscu rada. Kao i u ranijim industrijsko-tehnoloskim revolucijama ove nove tehnologije izazvale su radikalnu promenu radne strukture i kvalifikovanosti radnicke klase. Fizicki rad i neposredni rad za masinom sve vise se zamenjuje nadgledanjem rada instrumenata koji upravljaju masinama i radom na kompjuterima. Postepeno, i sve brze, brise se razlika izmedju fizickog i intelektualnog rada. Medjutim, ovaj ogromni tehnicki napredak nije izmenio polozaj radnika u sistemu kapitalisticke proizvodnje. Radnici su ostali u najamnom odnosu. Sta vise, umesto toga da se njihov radni i materijalni polozaj poboljsa, on se iz dana u dan sve vise pogorsava (sve veca nezaposlenost, intenziviranje rada, smanjenje plata, i postepeno ukidanje socijalnih tekovina).

Svaka drustvena klasa, kao i njena politicka partija ima svoju ideologiju koja izrazava interese te klase ili nekog njenog dela. Radnicka klasa ima svoju ideologiju, svoju revolucionarnu teoriju, koja je koncentrisani izraz njenih potreba i njenih interesa. Ideologija radnicke klase i njene partije - Partije rada je revolucionarna teorija naucnog socijalizma - marksizam-lenjinizam.

Proleterski internacionalizam je temeljni ideoloski i politicki princip Partije rada, prema devizi: "Proleteri svih zemalja i ugnjeteni narodi, ujedinite se". Partija rada ce saradjivati i ujedinjavati se sa svim revolucionarnim partijama i pokretima na principima proleterskog internacionalizma, podrzavati i pomagati sve antiimperijalisticke pokrete i borbu svih ugnjetenih naroda za slobodu i nezavisnost.

Osnovno pitanje svake politicke borbe i svake revolucije je pitanje vlasti - drzavne vlasti. Glavni cilj politicke borbe Partije rada je osvajanje drzavne vlasti i uspostavljanje socijalistickog drustvenog sistema. Radnicka klasa zajedno sa svojim saveznicima ostvaruje: demokratsku vlast naroda, socijalnu pravdu i ravnopravnost naroda.

II SVETSKI SISTEM IMPERIJALIZMA

Krajem XIX i pocetkom XX veka usled brzog razvitka proizvodnih snaga, koji je bio zasnovan na bezobzirnoj pljacci kolonija i zavisnih zemalja, doslo je do ogromne koncentracije i centralizacije kapitala. Stapanjem bankovnog i industrijskog kapitala nastala je nova, najvisa i poslednja faza kapitalizma - imperijalizam, cija je osnova bila monopolisticki kapital sa vladavinom finansijskog kapitala.

Medjutim, u toku citavog XX veka imperijalizam se u ni u cemu nije kvalitativno izmenio od vremena kada je Lenjin objavio poznatu knjigu "Imperijalizam kao najvisi stadijum kapitalizma". Promene su samo kvantitativne.

Imperijalizam je i danas monopolisticki kapitalizam. Trustovi, koncerni i drugi kapitalisticki monopoli presli su nacionalne granice i transformisali se u mocne multinacionalne kompanije. Proizvodnja i trgovina su u potpunosti internacionalizovane. Nastavlja se sve brza koncentracija i centralizacija kapitala u svetskim razmerama. Svetski kapital se koncentrise u sve manji broj ruku.

Finansijski kapital je stavio potpuno pod svoju kontrolu kapitalisticke vlade i njene ustanove, tako da su danas sve vlade kapitalistickih zemalja u sluzbi finansijskog kapitala. One su instrument za nametanje njegove volje i njegovih interesa.

Posle raspada Sovjetskog Saveza SAD su jedina supersila, jedina globalna sila u svetu. Sile drugog reda su Kina, Rusija, Japan i Evropska zajednica.

SAD nastoje da iskoriste svoj sadasnji polozaj supersile, sa namerom da nametnu svoju vladavinu i svoj drustveno-politicki sistem citavom svetu. Ali ta politika nailazi na sve veci otpor, ne samo socijalistickih zemalja i sve mocnijeg antiimperijalistickog pokreta u zemljama Treceg sveta, nego i na otpor drugih imperijalistickih zemalja.

Suprotnosti medju imperijalistickim zemljama se sve vise zaostrava. Vode se pravi trgovacki ratovi za sirovine, trzista, investicije i sfere uticaja. Postojeca ekonomska kriza koja je zahvatila citav kapitalisticki svet izaziva sve ostriju i bespostedniju konkurenciju, zaostrava suprotnosti medju krupnim imperijalistickim zemljama koje mogu dovesti i do rata izmedju imperijalistickih zemalja.

Kolonijalizam je zamenjen neokolonijalizmom koji je oznacavao samo jos perfidniju i brutalniju pljacku bivsih kolonija. Medjutim, ovakva bezobzirna pljacka morala je dovesti do stvaranja mocnih antikolonijalnih i antiimperijalistickih pokreta koje sve vise predvode revolucionarne i progresivne snage. Time se zemlje Treceg sveta pretvaraju iz rezerve imperijalizma u rezervu socijalizma.

Svetski sistem imperijalizma, posle niza ciklicnih kriza, usao je sredinom osamdesetih godina u najvecu i najdublju krizu u svojoj istoriji. Ta kriza potresa temelje imperijalizma, jer on vise nema sredstava ni mogucnosti da resi osnovne uzroke zbog kojih je kriza nastala. Zato je ova kriza totalna: ekonomska, politicka, moralna i administrativna. Radi se o klasicnom i neresivom sukobu izmedju proizvodnih snaga i kapitalistickih drustvenih odnosa, tj. izmedju novih tehnologija, sa do sada nevidjenom proizvodnoscu rada i kapitalisticke svojine. I kao sto su manufaktura, tkacka i parna masina unistile feudalni drustveni sistem, tako ce u mikroprocesori, elektronika i robotika unistiti kapitalisticki drustveni sistem.

Ogromno povecanje proizvodnje kao rezultat primene novih tehnologija, suzilo je svetsko trziste i zaostrilo do krajnjih granica konkurenciju u citavom svetu. Posto je jedini pokretacki motiv kapitalisticke privrede - profit (sa sto manjim ulaganjima najveci moguci profit), kapitalisti razvijenih industrijskih zemalja zbog velikih proizvodnih troskova (velike plate, porezi, socijalna davanja), prinudjeni su da prebacuju kompletne fabrike sa najmodernijom tehnologijom u zemlje Treceg sveta. To im se ubrzo vraca kao bumerang, jer se sada veliki broj zemalja Treceg sveta pojavljuju kao ozbiljni konkurenti na svetskom trzistu sto zaostrava konkurenciju do krajnjih granica, cime se jos vise produbljuje opsta kriza imperijalizma.

Zatvaranje fabrika i njihovo prebacivanje u zemlje Treceg sveta dovelo je do ogromne nezaposlenosti koja se neprekidno povecava. Radnici i sluzbenici sve vise shvataju da se kapitalizam ne moze ni reformisati, ni popraviti, i da je jedini izlaz i resenje zamena kapitalizma socijalizmom. Socijalne borbe, sve masovniji strajkovi i demonstracije narastaju, zaostravaju se i pocinju da dobijaju internacionalni karakter. Tako kapitalizam privodi radnicku klasu socijalistickoj revoluciji.

U sadasnjoj fazi imperijalizam je postao potpuno reakcionarni drustveni sistem, ne samo zbog toga sto je dosao u sukob sa najvaznijim drustvenim i ekonomskim elementom -proizvodnim snagama, nego i zato sto je neprekidnom koncentracijom kapitala u sve manji broj ruku, postao i potpuno parazitski sistem u kome su interesi sacice milijardera suprotstavljeni interesima citavog naroda.

Stvoreni su objektivni istorijski uslovi za likvidaciju kapitalistickog sistema kao reakcionarnog, pljackaskog i antinarodnog, za njegovu zamenu socijalistickim drustvenim sistemom koji jedino moze omoguciti normalan i nesmetan razvoj proizvodnih snaga, ukinuti nepravednu raspodelu drustvenih dobara i ostvariti demokratsku vlast naroda.

To je ujedno neminovan i od volje ljudi nezavisan put razvitka koji je trasirala istorija i neprekidni razvoj proizvodnih snaga. Prema tome, neophodno je stvoriti subjektivne snage predvodjene radnickom klasom i njenom revolucionarnom partijom koje ce u praksi ostvariti zadatak koji je istorija pred njim postavila - pobedu socijalizma u citavom svetu.

III OKTOBARSKA REVOLUCIJA

Velika oktobarska socijalisticka revolucija u Rusiji 1917. godine bila je najveci dogadjaj dvadesetog veka koji je iz osnova izmenio odnos klasnih i politickih snaga u svetu. Pobeda socijalizma u najvecoj zemlji na svetu imala je svetsko-istorijski znacaj. Svet je bio podeljen na dva sveta, dva sistema - na svet socijalizma i svet kapitalizma. Osnovna svetska suprotnost u toku citavog dvadesetog veka je suprotnost i borba izmedju kapitalizma i socijalizma.

Pobedom socijalizma u Rusiji i stvaranjem Sovjetskog Saveza otpocela je nova era u svetu - era socijalizma. Pojavila se nova snaga koja je bila glavni oslonac i potpora radnickoj klasi u citavom svetu i oslobodilackim pokretima u kolonijama.

Imperijalisti su se uplasili da bi radnici njihovih zemalja mogli poci primerom ruskih radnika i svrgnuti ih sa vlasti. Zato su odmah posle prvog svetskog rata organizovali vojnu intervenciju cetrnaest kapitalistickih drzava protiv Sovjetskog Saveza. Zajedno sa belim ruskim kontrarevolucionarima, napali su sa svih strana mladu sovjetsku republiku sa ciljem da ponovo uspostave vlast kapitalista i veleposednika. Radnicko-seljacka Crvena armija u koju su se slili milioni radnika i seljaka stala je odlucno u odbranu svoje socijalisticke domovine. Uprkos njihovoj vojnoj i tehnickoj nadmoci, ona je potukla intervente i bele kontrarevolucionare i proterala ih preko granica Sovjetskog Saveza. Toj pobedi Crvene armije ogroman doprinos je dala internacionalisticka podrska radnika kapitalistickih zemalja, koji su organizovali veliki broj strajkova i demonstracija protiv imperijalisticke intervencije svojih vlada. Tada se prvi put jasno pokazalo da je moguce uspesno voditi borbu protiv ujedinjenih imperijalistickih sila samo organizovanom internacionalnom borbom radnicke klase.

Imperijalisti se nisu mirili sa porazom koji su pretrpeli u intervenciji, pa su se stalno pripremali za novi rat protiv Sovjetskog Saveza. U tom cilju su organizovali ekonomsku, politicku, vojnu i diplomatsku blokadu Sovjetskog Saveza i slali veliki broj spijuna i diverzanata, ciji je zadatak bio da ga iznutra podriju.

Socijalisticka revolucija je pobedila u jednoj ogromnoj, ali u svakom pogledu zaostaloj zemlji. Trebalo je leciti rane koje su bile posledica rata, intervencije i kontrarevolucije. Ionako slaba infrastruktura i privreda, bile su skoro potpuno unistene u vecem delu Sovjetskog Saveza. Uz to morala su se trositi velika sredstva radi pripreme zemlje na odbranu od novog napada imperijalista.

Da bi se privreda podigla iz rusevina i stvorili neophodni materijalni uslovi za izgradnju socijalizma, uvedena je "Nova ekonomska politika", kojom su privremeno bili ucinjeni neki ustupci domacoj burzoaziji i inostranim kapitalistickim investitorima. Kada je 1928. godine sovjetska privreda dostigla nivo iz 1913. godine, NEP je bio ukinut. Otpocelo je siroko i odlucno nastupanje na svim frontovima socijalisticke izgradnje.

U kratkom istorijskom periodu, zahvaljujuci ogromnom entuzijazmu radnicke klase, seljastva i inteligencije, Sovjetski Savez je, po ukupnoj proizvodnji i po proizvodnosti rada pretekao Nemacku, Englesku, Francusku i zauzeo drugo mesto u svetu, odmah iza SAD. Ovi uspesi socijalizma imali su ogromnog odjeka u citavom svetu. Oni su jasno pokazali i potvrdili prednost socijalizma nad kapitalizmom. Radnicki i komunisticki pokret u kapitalistickim zemljama vrlo brzo i uspesno se razvijao, a isto tako i antikolonijalni oslobodilacki pokreti. Zabrinutost imperijalista zbog tih uspeha socijalizma rasla je iz dana u dan i prisilila ih da ubrzaju svoje pripreme za novi rat protiv Sovjetskog Saveza. U tom cilju pomogli su pobedu fasizma u Nemackoj, Italiji, Japanu i nizu drugih manjih zemalja, i odredili im ulogu udarne pesnice u ratu protiv Sovjetskog Saveza.

Posle stvaranja anti-kominterna pakta izmedju Nemacke, Japana i Italije, Sovjetski Savez se suocio sa neposrednom ratnom opasnoscu. Sovjetski Savez je sve cinio da otkloni ratnu opasnost i predlagao Engleskoj i Francuskoj da zajednicki stvore pakt o evropskoj bezbednosti, koji bi bio brana ratnim aspiracijama fasistickih sila. Ali sva nastojanja Sovjetskog Saveza bila su uzaludna, zbog otvorene sabotaze Engleske i Francuske. Umesto suprotstavljanja fasistickim silama one su im neprekidno pravile ustupke, omogucavajuci pobedu fasizma u Spaniji, okupaciju Etiopije i Albanije od strane italijanskih fasista, rat japanskih imperijalista protiv Kine i okupaciju veceg dela njene teritorije, aneksiju Austrije, dozvoljavanje Nemackoj da stvori mocnu, do zuba naoruzanu armiju, i najzad, kapitulacijom u Minhenu, predale Cehoslovacku Hitleru. Francuski, engleski i americki imperijalisti su se nadali da ce time Nemacku i druge fasisticke sile gurnuti u rat protiv Sovjetskog Saveza, da bi se oni kasnije pojavili kao arbitri. Medjutim, posto su u Hitlerovom stabu dobro znali kakva je snaga Sovjetskog Saveza resili su da prvo osvoje Evropu i stave pod svoju kontrolu sve njene materijalne i ljudske resurse, pa da tek onda napadnu Sovjetski Savez. Zbog toga su Sovjetskom Savezu predlozili pakt o nenapadanju koji je on prihvatio.

Nemacka je septembra 1939. godine napala Poljsku i time je poceo drugi svetski rat. Od 1939. do sredine 1941. godine sva Evropa, izuzev Sovjetskog Saveza, Engleske, Spanije, Svedske, Portugalije i Svajcarske, bila je okupirana. Tada je Hitler odlucio da napadne Sovjetski Savez, a da sa Engleskom zakljuci separatni mir. Medjutim Cercil je odbacio Hitlerov predlog o separativnom miru, jer su engleski i americki imperijalisti bili svesni da ukoliko Hitler uspe da pobedi Sovjetski Savez nista ga nece moci zaustaviti da okupira Englesku i SAD. Primer okupacije Francuske, koja je bila velika evropska sila, bio je vise nego poucan.

Hitlerova armija, sa armijama svojih saveznika, 22. juna 1941. godine iznenada je napala Sovjetski Savez. Usled tehnicke i vojne premoci, a i krupnih gresaka u komandovanju na zapadnom frontu, fasisticke trupe su uspele da prodru duboko u Sovjetski Savez, opkole Lenjingrad i Odesu i stignu do predgradja Moskve. U novembru 1941. godine sovjetske trupe su preduzele veliku kontraofanzivu kod Moskve, razbile elitne trupe Hitlerove armije i na nekim delovima ih odbacili i do 400 kilometara od Moskve. Medjutim, Sovjetski Savez jos uvek nije raspolagao sa dovoljno sredstava da vec tada zavrsi rat sa Nemackom. U leto 1942. godine fasisticke trupe su pocele novu ofanzivu na juznom frontu i doprle do Staljingrada i Kavkaza. Krajem 1942. godine sovjetska armija je otpocela svoju veliku kontraofanzivu, i pod Staljingradom razbila i unistila nemacke armije. Staljingradska bitka je bila prekretnica u drugom svetskom ratu. Od velike pobede pod Staljingradom otpocelo je nastupanje sovjetske armije na svim frontovima sve do Berlina.

Posto je pretrpela totalni poraz od sovjetske armije, a saveznicke armije su usle u Nemacku sa juga, Hitlerova Nemacka je kapitulirala. Rat protiv fasizma u Evropi bio je zavrsen.

Postavlja se pitanje kako je i zbog cega Sovjetski Savez mogao razbiti i pobediti tako mocne fasisticke armije? To je, pre svega, bio rat izmedju dva sistema - socijalistickog, koji je oznacavao progres i put u bolju buducnost i imperijalisticko-fasistickog, cija je politika bila porobljavanje i unistavanje citavih naroda. KPSS na celu sa Staljinom je znala da nadahne narod na borbu protiv fasizma u odbrani socijalisticke domovine. Ona je organizovala ne samo uspesne borbe na frontu, nego i rad u pozadini, koja je pozrtvovanim radom stvarala sve sto je bilo potrebno za pobedu nad neprijateljem. Radnicka klasa je bila stvarni gospodar u svojoj zemlji i zato je bila spremna na besprimerne podvige u odbrani tekovina revolucije i socijalizma. Zato sto je stvorila mocnu tesku industriju, koja je bila u stanju da proizvodi ratnu tehniku neophodnu za pobedu; Zato sto je na vreme sprovela kolektivizaciju poljoprivrede koja je omogucila, i pored privremenog gubitka velikih teritorija, redovno snabdevanje hranom i drugim poljoprivrednim proizvodima, kako fronta tako i pozadine; Zato sto je bilo potpuno pravilno reseno nacionalno pitanje, pa su svi narodi branili Sovjetski Savez kao zajednicku domovinu, braneci time i svoja nacionalna prava, nacionalnu kulturu i svoju samobitnost.

Pobedom Sovjetskog Saveza i borbom pokreta otpora u Jugoslaviji, Albaniji, Poljskoj i drugim zemljama, doslo je do promene drustvenog sistema u zemljama centralne i jugoistocne Evrope. Poljska, Cehoslovacka, Jugoslavija, Rumunija, Madjarska, Bugarska, Albanija, Istocna Nemacka i Severna Koreja postale su socijalisticke zemlje, a 1949. godine i najmnogoljudnija zemlja na svetu, Kina. Stvoren je socijalisticki tabor, koji je okupljao trecinu stanovnistva zemljine kugle.

Pobeda Sovjetskog Saveza nad fasizmom dala je ogromni podstrek oslobodilackim antikolonijalnim pokretima, koji su, narocito u zemljama Azije, vodili velike politicke i oruzane borbe za oslobodjenje od kolonijalnog ropstva.

SAD su posle rata postale apsolutni hegemon u kapitalistickom svetu, pa su kao vodeca sila tog sveta cinile sve da onemoguce stabilizaciju socijalistickog tabora, da suzbiju oslobodilacke pokrete u kolonijama, ili da ih stave pod svoju kontrolu. Njihov osnovni cilj je bio da pripreme i organizuju novi rat protiv Sovjetskog Saveza i da u to ukljuce porazene fasisticke zemlje, Nemacku, Japan i Italiju.

Sovjetski Savez, koji je nosio glavni teret rata protiv fasizma, imao je ogromne ljudske i materijalne gubitke. U ratu je poginulo preko dvadeset miliona stanovnika, unisteno oko hiljadu sedamsto gradova i preko 72 hiljade sela. Sva teritorija okupirana od Nemaca bila je temeljno opustosena. Neophodno je bilo najmanje osam godina mira i upornog rada da bi se dostigao predratni nivo.

Nove socijalisticke zemlje u Evropi i Aziji imale su u toku rata takodje velike materijalne i ljudske zrtve. Najvazniji zadatak je bio ucvrstiti idejno i politicki sve zemlje socijalistickog tabora, obnoviti ratom opustosene zemlje i otpoceti socijalisticku izgradnju.

SAD koje su bile daleko od svih ratnih poprista, udvostrucile su industrijsku proizvodnju u toku rata. Godisnje su u ratu gubili manje ljudi nego sto gube u automobilskim nesrecama. Svojim Zakonom o zajmu i najmu, od Engleske i niza drugih zemalja napravile su velike duznike i preuzele od njih neke interesne sfere. U Evropi su Marsalovim planom stavile pod svoju ekonomsku, politicku i vojnu kontrolu sve zemlje zapadne Evrope, pomogle im da se ekonomski podignu, kako bi bili sposobni da zajedno sa njima ucestvuju u ratu koji su pripremale protiv Sovjetskog Saveza. Zahvaljujuci naucnicima koji su iz Evrope pobegli od fasizma, stvorile su novo strahovito atomsko oruzje, pa su dve atomske bombe bacile na japanske gradove Hirosimu i Nagasaki. Ne toliko zbog Japana, koji je vec bio vojno porazen, pogotovo ulaskom Sovjetskog Saveza u rat, koliko zbog toga da bi pokazale Sovjetskom Savezu kakvim oruzjem raspolazu. U Sovjetskom Savezu je izvrsena prva proba atomske bombe 1949. godine. Tada je Sovjetski Savez postao nuklearna sila kao i SAD.

Truman i americka vlada nisu prihvatali Cercilov predlog da se odmah bace atomske bombe na Sovjetski Savez, i otpocne rat protiv njega, pre nego sto on stvori atomsku bombu. SAD su posle drugim putem i prvo su stvorile agresivni pakt NATO u koji su nastojale da uvedu sto vise kapitalistickih zemalja i istovremeno otpocele su besomucnu trku u naoruzanju, koju je Sovjetski Savez morao da prihvati. Predsednik SAD Truman je tom prilikom rekao: "Nasa ekonomija je mocna i moci ce da izdrzi te velike troskove, ali njihova, koja sada mora da trosi ogromna sredstva da se podigne iz ratnih rusenja, nece moci to izdrzati". Ta ekonomska i vojna politika bila je obilato pracena najostrijom propagandom protiv Sovjetskog Saveza i ostalih socijalistickih zemalja.

U strategiji slabljenja socijalistickog tabora SAD su postavile, kao jedan od bitnih ciljeva - iskoristiti postojece ekonomske i druge teskoce i odvojiti neku od socijalistickih zemalja od Sovjetskog Saveza. To im je 1948. godine uspelo sa Jugoslavijom.

U Sovjetskom Savezu su, od revolucije pa sve do rata, cinjeni ogromni napori da se zemlja izvuce iz zaostalosti i stvori razvijena industrijska i kulturna zemlja. Imperijalisti su sve cinili, vrseci svestran pritisak, da uspore i onemoguce izgradnju socijalizma u Sovjetskom Savezu. U tome su ih obilato pomagali burzoaski kontrarevolucionarni elementi, razni kolebljivci i oportunisti u redovima Partije. Odmah posle revolucije, kada je privreda bila ratom opustosena, bilo je neophodno da se potpuno centralizuju oskudna sredstva kojima se raspolagalo, kako bi se mogla upotrebiti tamo gde je najneophodnije. Neprekidne pretnje ratom, ujedinjene sa kontrarevolucionarnom delatnoscu, sabotazama i diverzijama, prisiljavali su Sovjetski Savez, da bi odbranio tekovine revolucije i socijalizma, na stalno ucvrscivanje drzavnog aparata. Stvaranjem tako mocnog aparata, pojavila se i opasnost od birokratije i birokratskog izrodjavanja socijalizma. Lenjin je od samog pocetka ukazivao na tu opasnost i neophodnost odlucne borbe protiv birokratizacije partijskog i drzavnog aparata. Sovjetsko rukovodstvo je uocavalo tu opasnost i vodilo borbu protiv birokratizma, ali zbog neprekidnog spoljnog pritiska nikada nije uspelo da tu borbu dovede do kraja. Ona se uglavnom svodila na likvidaciju jednog dela birokratije drugom birokratijom. U toku rata kada se vodila borba na zivot i smrt sa medjunarodnim fasizmom, kada je trebalo mobilisati sve snage za pobedu nad neprijateljem, obustavljena je borba protiv birokratije, a i sam rat je pogodovao njenom ucvrscivanju i daljem razvijanju.

Odmah posle rata, Staljin je konstatovao da se Partija birokratizovala i postala osnovna kocnica daljeg razvitka socijalizma, te da treba preduzeti radikalne mere za likvidaciju birokratije u Partiji i drzavnom aparatu. Medjutim, nova neposredna pretnja ratom, predvodjena SAD, nije dozvoljavala da se vrse veliki politicki lomovi, kakve je zahtevala odlucna i dosledna borba protiv birokratije. Birokratija se i dalje ucvrscivala i zauzimala nove pozicije. Poslednja brana birokratiji, koja je sprecavala da uzme sve poluge vlasti bio je Staljin sa svojim ogromnim ugledom i izvestan broj doslednih revolucionara-komunista.

Posle smrti Staljina birokrati su na celu sa Hruscovom preuzeli vlast i brutalno likvidirali sve one snage koje su im se mogle ozbiljnije suprodstaviti. Pobeda revizionista na XX kongresu 1956. godine otvorila je put ka restauraciji kapitalizma u Sovjetskom Savezu i socijalistickim zemljama Istocne Evrope. Revizionizam se u praksi pokazao kao burzoaska politika u radnickom pokretu, kapitulacija pred burzoaskim elementima u zemlji i kapitulacija pred imperijalizmom spolja.

Od XX Kongresa KPSS pa sve do 1990. godine, odvijao se neprekidni proces postepenog truljenja i sve veceg oburzoazenja birokratije sticanjem sve vecih materijalnih privilegija. Ogromna korupcija je zasla u sve pore drustva. Pljacka drustvene imovine, kradja i rasipanje postajale su sve vise i vise opsta pojava.

KPSS se od revolucionarne partije i avangarde radnicke klase, postepeno pretvorila u partiju nad klasom, u koju se ulazilo samo radi sticanja karijere i bogacenja. Partija je bila potpuno otudjena od radnicke klase i naroda, a u svakodnevnoj politici se sluzila neumerenim frazama koje su bile lisene svake sadrzine. Bojeci se bunta naroda dugo vremena je zadrzala spoljne forme socijalizma i neke od osnovnih tekovina revolucije (besplatno skolovanje, besplatna zdravstvena zastita, jeftini stanovi i komunalije itd). Medjutim proces truljenja je u toku decenija posao tako daleko, da se ni te forme nisu vise mogle zadrzati, pa su na kraju Gorbacov i Jeljcin samo stavili tacku na jedan proces koji je vec bio zavrsen. Otvoreno su proglasili restauraciju kapitalizma i likvidaciju Sovjetskog Saveza kao drzave. Pre toga, bez ispaljenog metka, predali su imperijalistima sve istocnoevropske zemlje.

Desilo se ono sto je jos Lenjin 1922. godine predvideo: "U Sovjetskom Savezu je moguca restauracija kapitalizma, ako dodje do birokratizacije i oburzoazenja partijskog i drzavnog aparata. U tom slucaju restauracija kapitalizma bi dosla iz samog vrha aparata".

To je bio nesumnjivo najveci poraz komunistickog i radnickog pokreta u njegovoj istoriji. On je istovremeno dao dragoceno iskustvo i ocigledno pokazao sa kakvom paznjom se mora voditi racuna o idejnoj cistoti partije i koliko je neophodno voditi odlucnu borbu protiv i najmanjih birokratskih izrodjavanja. Zato su najvazniji preduslovi za borbu protiv birokratije: demokratija u partiji i demokratija u drustvu.

Sada je u Rusiji i ostalim zemljama bivseg Sovjetskog Saveza na vlasti mafijaski divlji kapitalizam, koji je sve narode svojom bezobzirnom pljackom bacio u najvecu bedu. Preko mas-medija ta mafija nastoji da izazove sto je moguce vecu zbrku u glavama ljudi i obemoguci borbu najsvesnijeg dela radnicke klase, restauraciju socijalizma i obnavljanje Sovjetskog Saveza. Svi pokusaji mafija i njihovih imperijalistickih gazda osudjeni su na neuspeh. Sud istorije ce biti neumitan. Revolucionari, radnicka klasa i najsvesniji delovi inteligencije, neminovno ce se ujediniti i naci snage da odbrane Rusiju i ostale zemlje od pokusaja imperijalista da od njih naprave kolonije. Veliko delo oktobarske revolucije sluzice im kao primer i putokaz. Uprkos svim teskocama, zabludama i greskama, socijalizam ce trijumfovati.

IV RADNICKI I KOMUNISTICKI POKRET U

ZEMLJAMA JUGOSLAVIJE

Radnicki pokret u zemljama Jugoslavije razvijao se u skladu sa prodiranjem i razvojem kapitalizma i postepenim stvaranjem sve brojnije radnicke klase. Zajedno sa organizovanjem sindikalnih i drugih radnickih organizacija formirane su i politicke organizacije radnicke klase - socijaldemokratske radnicke partije. Pocetkom XX veka vec su postojale organizovane socijaldemokratske radnicke partije u svim zemljama Jugoslavije, sem u Crnoj Gori. Posto se industrija sporo razvijala radnicka klasa je bila malobrojna, pa su i socijaldemokratske partije bile male i ogranicenog uticaja. Svojom delatnoscu one su izvrsile istorijski progresivnu ulogu. Ucinile su mnogo na sirenju marksizma u redovima radnicke klase i inteligencije. Borile su se za poboljsanje polozaja radnistva i sirotinje, za jacanje medjunarodne solidarnosti radnicke klase. U socijaldemokratskim partijama vaspitavali su se mnogi borci za socijalizam. Oni koji ce kasnije, u novim uslovima, biti nosioci revolucionarne borbe radnicke klase. Osnovna slabost ovih partija bila je potpuno potcenjivanje nacionalnog i seljackog pitanja.

Po zavrsetku prvog svetskog rata, Versajskim ugovorom o miru, 1. XII 1918. godine stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Iako je bila formirana versajskim diktatom pobednickih sila Antante, stvaranje zajednicke drzave bio je progresivan akt koji je bio u skladu sa teznjama i interesima svih naroda Jugoslavije. Ideja jugoslovenstva i zajednicke drzave proizilazila je iz vekovnog iskustva da je svaki od nasih naroda suvise mali da bi se mogao odupreti apetitima blizih i daljih suseda. Osim toga, svi narodi koji su ziveli na ovom prostoru, izuzev Madjara i Albanaca, bili su slovenskog porekla, govorili su istim ili bliskim slovenskim jezicima, i uglavnom imali istu zajednicku kulturu.

Medjutim, nacin na koji je izvrseno ujedinjenje i formiranje zajednicke drzave, bio je suprotan interesima vecine naroda. Srpski dvor i burzoazija jedini su imali vojsku, vladu i sigurne saveznike - Francusku i Englesku. Odbacili su Krfsku deklaraciju iz 1917. godine u kojoj je bilo predvidjeno federativno uredjenje drzave i uveli centralisticku vladavinu sa potpunom dominacijom velikosrpske burzoazije. Tako je Kraljevina SHS, u stvari, bila prosirena Srbija.

Negiranjem nacionalnih prava drugim narodima i surovo ugnjetavanje (narocito Albanaca i Makedonaca), izazvalo je otpor svih naroda Kraljevine SHS protiv velikosrpske ugnjetacke i pljackaske politike. Citava istorija nase zemlje do drugog svetskog rata, bila je u znaku nacionalnog pitanja i borbe protiv velikosrpske politike za nacionalnu ravnopravnost, gde je dominiralo tzv. hrvatsko pitanje. Nereseno nacionalno pitanje bio je osnovni uzrok njene brze propasti u ratu 1941. godine.

Posle stvaranja zajednicke drzave ujedinile su se sve socijaldemokratske partije u jednu - Socijalisticku radnicku partiju Jugoslavije (komunista). U to vreme iz Sovjetskog Saveza vratio se veliki broj Jugoslovena koji su ucestvovali u Oktobarskoj revoluciji i borili se u redovima Crvene armije. Svojom propagandnom aktivnoscu oni su mnogo uticali na revolucionarno raspolozenje masa. Od 20. do 24. juna 1920. godine, odrzan je II Kongres u Vukovaru, na kome Socijalisticka radnicka partija Jugoslavije menja svoj naziv u Komunisticka partija Jugoslavije. Tom Kongresu su prisustvovali predstavnici svih socijaldemokratskih partija, izuzev slovenacke koja je bila pod potpunim uticajem najoportunistickijeg krila socijaldemokratske partije Austrije. Kongres je napustilo desno krilo Socijalisticke partije Srbije na celu sa Zivkom Topalovicem. Oni su se odmah stavili u sluzbu postojeceg rezima i svim sredstvima vodili borbu protiv Komunisticke partije.

Na izborima za Skupstinu 1920. godine Komunisticka partija je dobila 59 poslanika i bila treca partija u parlamentu. Ali to nije odgovaralo stvarnom uticaju Partije, jer su tada za Komunisticku partiju glasali mnogi nezadovoljnici iz Makedonije, sa Kosova i iz Crne Gore posto nisu mogli glasati za svoje partije koje su bile zabranjene. Komunisticka partija je postigla i veliki uspeh na opstinskim izborima. Pobedila je u mnogim gradovima, pa i u Beogradu. Ali, rezim nije dozvolio komunistima da preuzmu vlast u beogradskoj opstini. Poslao je zandarmeriju, koja je silom izbacila iz opstinske zgrade novoizabranog predsednika Filipa Filipovica i uveo prinudnu upravu.

Velikosrpski rezim je bio vise nego zabrinut zbog uspeha Komunisticke partije i pripremao se za njenu likvidaciju. Ministar unutrasnjih poslova Draskovic u Skupstini, pod izgovorom da Komunisticka partija priprema prevrat predlozio je zakon, tzv. "Obznanu", kojim bi se zabranila KP i bila stavljena van zakona. Podrskom vecine ostalih burzoaskih partija, zakon je bio izglasan i KP je zabranjena. Odmah su poceli progoni komunista. Veliki broj komunistickih poslanika je uhapsen i osudjen, konfiskovana je partijska imovina, u stampi je vodjena besomucna kampanja protiv komunista.

Komunisticka partija, jos uvek opterecena socijaldemokratskim legalistickim nasledjem, nije znala da se snadje u novim uslovima, i da organizuje ilegalni rad Partije. Pokusala je da se ponovo legalizuje obrazovanjem Nezavisne radnicke partije, ali rezim to nije dozvolio. Nalazeci se pod neprekidnim policijskim i propagandnim terorom, Partija se osipala, a vecina njenih rukovodilaca napustila je zemlju i otisla u Sovjetski Savez. Medju komunistickim emigrantima pocelo je da dolazi do rasprava i sukoba po raznim pitanjima, a u centru tih sukoba bilo je nacionalno pitanje. Izvestan broj rukovodilaca Partije nije se oslobodio od socijaldemokratskog potcenjivanja nacionalnog pitanja, koje je za nasu mnogonacionalnu zemlju bilo od izuzetnog znacaja. Tek 1926. godine u komisiji Kominterne, kojoj je na predlog Sime Markovica prisustvovao Staljin, najzad je bio zauzet pravilan stav po nacionalnom pitanju. To jest, da nacionalno pitanje nije ustavno pitanje i da ga burzoazija ne moze resiti, vec da je nacionalno pitanje revolucionarno pitanje koje se moze pravilno i potpuno resiti samo socijalistickom revolucijom. Otada KP zauzima pravilan stav po nacionalnom pitanju i dosledno ga sprovodi u uslovima mnogonacionalne Jugoslavije.

Borba izmedju srpskih i hrvatskih predstavnika, koja se u Skupstini vodila oko nacionalnog pitanja, krajem 1928. godine se zaostrila do krajnjih granica. Tada je, najverovatnije po nalogu dvora, Punisa Racic, poslanik Pasiceve Radikalne stranke, ubio u Skupstini vodje Hrvatske seljacke stranke Stjepana Radica, Basariceka i Pavla Radica. Po unapred pripremljenom scenariju, kralj Aleksandar je tada raspustio Skupstinu, promenio ime Kraljevine SHS u Kraljevinu Jugoslaviju, administrativno podelio Jugoslaviju na devet banovina i uveo otvorenu vojno-monarhisticku diktaturu. Odmah je otpoceo najzesci teror protiv komunista, hrvatskih i ostalih nacionalista.

Centralni komitet KPJ, koji se tada nalazio u Moskvi, dao je direktivu za podizanje oruzanog ustanka, iako nijedan jedini uslov za to nije postojao. Ali je to dobro doslo rezimu da se svom silom sruci na ono malo komunista sto je bilo ostalo, da ih pohapsi, a mnoge i pobije. Partija je prakticno bila unistena kao organizacija.

Komunisticka partija pocela je da se obnavlja tek 1931. godine, a glavnu ulogu u tome su imali komunisti Beogradskog i Zagrebackog univerziteta. Partija se postepeno razvijala, i bila je uglavnom sastavljena od omladine, jer su njeni bivsi clanovi iz 1919. ili kapitulirali pred terorom policije, ili su otisli u inostranstvo. Usled strahovitog policijskog terora, Partija je radila i razvijala se u teskim uslovima ilegalnog rada. Mladi komunisti, bez mnogo znanja i iskustva, kalili su se svakodnevnim akcijama i borbama, strajkovima i demonstracijama, u zatvorima i kazamatima. Razvilo se pravo takmicenje u izucavanju klasika marksizma-lenjinizma i sticanju sto sire opste kulture, sto im je davalo mogucnost da se pravilno orijentisu u slozenim uslovima svakodnevnog rada i borbe.

Godine 1936. bila je velika provala u Partiji, koja je dosla odozgo, iz Centralnog komiteta i zahvatila skoro citavu Partiju. Nekoliko hiljada komunista je bilo pohapseno sirom zemlje, a jedan broj osudjen i poslat na robiju. Medjutim, Partija je bila vec toliko ojacala, a njeni clanovi se prekalili, da je vise nikakav policijski teror nije mogao unistiti. Daljem brzom razvoju i omasovljenju Partije, posebno su pogodovali ogromni uspesi izgradnje socijalizma u Sovjetskom Savezu. Pored toga, nereseno nacionalno pitanje i nacionalni teror koji su Jugoslaviju ucinili tamnicom naroda, tezak polozaj radnicke klase i veliki broj nezaposlenih, raznovrsne pljacke i veliki porezi koji su pritiskali seljake, stvarali su pogodno tle za jacanje i omasovljenje jedne istinske revolucionarne partije, kakva je vec bila KPJ. Iako mala po broju clanova, zbog izuzetno teskih uslova ilegalnog rada i strogih uslova za prijem u Partiju, ona je vec tada imala veliki uticaj, narocito na omladinu. Partija se bila afirmisala kao jedna od najznacajnijih politickih snaga u Jugoslaviji. Posebno je posvecivana paznja kvalitetu clanova Partije i SKOJ-a, pa su u Partiju primani samo politicki najsvesniji i najborbeniji, oni koji su se vec potvrdili u mnogobrojnim akcijama, strajkovima i demonstracijama. Partija sastavljena od takvih clanova bila je spremna i sposobna da prihvati ulogu i zadatke koji su se pred njom postavljali, jer je ona vec bila prekaljena revolucionarna Partija.

U Moskvi je 1935. g. odrzan VII kongres Kominterne. Ovaj kongres je imao poseban znacaj, jer je na njemu odredjena osnovna strateska linija borbe protiv medjunarodnog fasizma. U referatima Dimitrova, Manuilskog i Toljatija analizirana je postojeca situacija u Evropi i svetu, posle pobede fasizma u Nemackoj, Italiji, Japanu i nekim drugim manjim zemljama. Data su uputstva za stvaranje najsireg moguceg fronta u borbi protiv fasisticke opasnosti. U referatu Dimitrova jasno je formulisan fasizam: "Fasizam je najreakcionarnija, najsovinistickija diktatura krupnog finansijskog kapitala".

Fasizam je postao glavna opasnost i centar medjunarodne reakcije i ratova. Partija je odmah pristupila stvaranju masovnog antifasistickog fronta za borbu protiv fasizma u zemlji i za odbranu zemlje od fasistickih sila. U to vreme se studentski pokret, po masovnosti i po svom izrazito revolucionarnom obelezju, razvio u snazno uporiste Partije i revolucionarnog pokreta.

U Spaniji su na parlamentarnim izborima pobedile demokratske snage. Spanski fasisti na celu sa generalom Frankom pobunili su se i pokusali silom oruzja da svrgnu demokratski izabranu vlast. Komunisticke i demokratske snage u svetu su pozvale sve istinske antifasiste u odbranu spanske demokratske republike. Organizovane su internacionalne brigade, u cijem sastavu je bilo i preko 1700 Jugoslovena, uglavnom clanova Partije. Vise od 700 jugoslovenskih dobrovoljaca ostavilo je svoje zivote na bojnim poljima Spanije. KPJ, dosledna svojim internacionalistickim i antifasistickim opredeljenjima, pozvala je clanove Partije u zemlji i inostranstvu da se svrstaju u redove Internacionalnih brigada. Mnoge pojedince i grupe jugoslovenska policija je sprecila da odu u Spaniju. Posebno velike grupe iz Dalmacije i Crne Gore, koje je trebalo da se prebace brodom "La Korse" koji je zakupio CK Partije, blokirane su na obali i pohapsene.

Posle hapsenja u Moskvi Generalnog sekretara Partije Milana Gorkica, pocetkom 1937, to mesto je neko vreme bilo upraznjeno, a u Kominterni su postojala misljenja da KPJ treba raspustiti, zbog zbrke i nesredjenosti u Centralnom komitetu KPJ. Krajem 1938. godine Kominterna je donela odluku da mandat Generalnog sekretara Partije poveri Josipu Brozu Titu. On je, po povratku u zemlju, formirao Centralni komitet. Krajem 1940. godine odrzana je zemaljska konferencija KPJ u Zagrebu, na kojoj je Tito potvrdjen za generalnog sekretara KPJ, izabran je Centralni komitet i odredjena linija Partije.

Drugi svetski rat u Evropi je poceo 1939. godine. Dvor na celu sa knezom Pavlom, koji je bio knez namesnik i upravljao Jugoslavijom, nastojao je da kompromisom sa hrvatskom burzoazijom resi osnovni nacionalni problem u Jugoslaviji izmedju Srba i Hrvata. Smenio je Milana Stojadinovica sa duznosti predsednika vlade. Novi predsednik vlade, Dragisa Cvetkovic, dobio je zadatak da se sporazume sa Vlatkom Macekom, predsednikom Hrvatske seljacke stranke. Na osnovu sporazuma Cvetkovic-Macek 1939. godine, stvorena je Banovina Hrvatska kojoj su dati veliki teritorijalni ustupci, jer je ona obuhvatala ne samo Hrvatsku, nego i deo Bosne i Vojvodine. Ovaj sporazum nije stabilizovao jugoslovensku drzavu vec je samo olaksao okupaciju Jugoslavije od strane fasistickih sila. Posle osvajanja veceg dela Evrope Hitler je izvrsio vrlo jak pritisak na kneza Pavla i jugoslovensku vladu da pristupe Trojnom paktu, i posle izvesnog kolebanja u martu 1941. godine je potpisano pristupanje Trojnom paktu, koje je oznacavalo tihu kapitulaciju Jugoslavije. Potpisivanje kapitulacije je naislo na veliko nezadovoljstvo kod naroda, narocito u Srbiji, Crnoj Gori i Sloveniji. KPJ je protiv kapitulacije organizovala niz masovnih demonstracija u Beogradu i nizu drugih gradova Srbije i Crne Gore. Pod rukovodstvom engleske obavestajne sluzbe oficiri staba vazduhoplovstva i garde 27. marta su izvrsili puc, pohapsili vladu i pod rukovodstvom generala Simovica obrazovali novu vladu u kojoj su bile zastupljene stare politicke partije. Hitler i Musolini odgovorili su masovnim napadom avijacije i trupa 6. aprila 1941. godine. Jugoslovenska vojska je prakticno odmah kapitulirala, iako je sama kapitulacija bila potpisana posle deset dana. Novoproglaseni kralj Petar i vlada pobegli su avionima u Grcku, a odatle u Kairo. Jugoslavija je bila okupirana i podeljena izmedju fasistickih zemalja. Da bi lakse vladali okupiranom zemljom, obrazovali su tzv. NDH na celu sa Pavelicem, nekakvu vladu u Beogradu ciji su gaulajteri bili prvo Acimovic, a onda general Nedic. Pokusaj fasistickih okupatora da i od Crne Gore naprave kvislinsku drzavu onemogucen je podizanjem opstenarodnog oruzanog ustanka 13. jula 1941. godine.

KPJ kao istinski patriotska partija, bez obzira sto je postojeci rezim u Jugoslaviji strahovito progonio, zauzela je poziciju odbrane zemlje od fasistickih agresora. Svi clanovi Partije koji nisu ranije bili mobilisani, javili su se dobrovoljno u vojsku da brane zemlju. Medjutim, prakticno izuzev nesto Srba, Crnogoraca i Slovenaca, niko nije hteo da brani takvu Jugoslaviju, jer nisu imali sta u njoj da brane. I Jugoslavija, kao tamnica naroda, morala je tako neslavno zavrsiti.

KPJ nije prihvatila kapitulaciju i rasparcavanje Jugoslavije. Odmah je pocela sa pripremama za oruzani ustanak. Prikupljano je i sakrivano oruzje, organizovani su ilegalni vojni odredi po gradovima i selima, obucavani su rukovanju oruzjem oni koji nisu sluzili vojsku. Osnovna agitaciona parola Partije bila je - priprema oruzanog ustanka. Cekao se samo pogodan strateski momenat za ustanak. Razni "urapatrioti" koji su stalno napadali komuniste kao anacionalne elemente i nisu stedeli reci u svojoj ljubavi prema Jugoslaviji, odmah su se stavili u sluzbu okupatora.

Posle napada Nemacke i drugih fasistickih sila na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, KPJ je odmah postavila, kao osnovnu akcionu parolu - neposrednu pripremu oruzanog ustanka. To je bio strateski pogodan momenat, jer je tada glavnina fasistickih trupa bila prebacena na Istocni front, ne samo iz Nemacke, nego iz Jugoslavije i drugih zemalja. Ulazak Sovjetskog Saveza u rat davao je garancije, ne samo da ce fasizam biti pobedjen, nego da ce ciljevi koje je KPJ postavila u ratu uz pomoc Sovjetskog Saveza biti ostvareni. Kada je napadnut Sovjetski Savez, domovina radnika i seljaka citavog sveta, jugoslovenski komunisti su smatrali za svoju internacionalisticku duznost da se bore i pomognu Sovjetskom Savezu u njegovoj odbrani od fasisticke najezde.

Na sastanku Centralnog komiteta KPJ u Beogradu 4. jula 1941. godine odluceno je da se odmah pocne sa oruzanim ustankom. Nekoliko dana kasnije poceo je oruzani ustanak u Srbiji i Crnoj Gori, a zatim u Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj i Makedoniji. Uskoro se ustanak prosirio na teritoriju citave Jugoslavije.

Pred pocetak oruzanog ustanka KPJ je odredila osnovne ciljeve Narodnooslobodilacke brobe: oslobodjenje zemlje od okupatora, stvaranje nove Jugoslavije kao zajednice ravnopravnih naroda na federalnoj osnovi i ostvarenje socijalne pravde.

Fasisticki okupatori odmah su organizovali strahovite progone komunista, rodoljuba i Jevreja. Streljanja i slanja u koncentracione logore brzo su postala masovna pojava. Bezobzirni teror je zavladao u svim zemljama Jugoslavije.

Da bi lakse vladali u okupiranoj zemlji, fasisticki okupatori su nastojali da maksimalno iskoriste nacionalne, verske i druge razlike, da gurnu jedan jugoslovenski narod protiv drugog i izazovu bratoubilacki rat. Ne samo sto su slali veliki broj ljudi u koncentracione logore u Nemacku, nego su organizovali brojne logore smrti u raznim krajevima Jugoslavije, u kojima su na najzverskiji nacin umorili stotine hiljada Jugoslovena svih nacionalnosti.

Protiv bratoubilacke borbe koju su organizovali okupatori, koju su sprovodile sluge i saradnici okupatora, KPJ je visoko podigla zastavu bratstva naroda Jugoslavije i pozivala sve narode Jugoslavije da se ujedine u borbi protiv zajednickog neprijatelja - fasistickih okupatora i njihovih slugu. Dosledno sprovodeci politiku bratstva naroda tokom citavog rata, KPJ i Narodnooslobodilacka vojska izvojevale su pobedu nad okupatorom.

Borba protiv okupatora se vodila sa promenljivim uspehom, postizane su velike pobede, ali je bilo i poraza. Medjutim, posle izvesne oseke ustanka u prvoj polovini 1942. godine, ispravljanjem nekih politickih gresaka koje su bile glavni uzrok neuspeha i oseke ustanka, NOB se razvijala sa sve vecim i vecim uspehom. Vec 1943. godine NOV je imala oko 300.000 boraca i stvorila je velike slobodne teritorije na kojima se zivot odvijao uglavnom normalno. Kako je vreme prolazilo, narodne mase su sve vise prihvatale NOB i njene ciljeve, posto su ih zivot i praksa u ratu sve vise uveravali da su partizani jedina narodna vojska koja se bori za narod i njegove interese.

Do 1943. godine zapadni saveznici nisu priznavali partizanski pokret, vec su pomagali i podrzavali cetnike i neke druge kvislinge. Tada su njihove vojne misije dosle u Vrhovni stab NOV i na licu mesta se uverile da se jedino partizani bore protiv okupatora, a da cetnici i drugi kvislinzi otvoreno saradjuju sa okupatorom. Priznali su Narodnooslobodilacku vojsku kao jedinog saveznika u Jugoslaviji u borbi protiv fasizma i poceli da pomazu NOV. Oni su, takodje, shvatili da su NOV i NOP jedina stvarna vojna i politicka sila u Jugoslaviji sa kojom se mora ozbiljno racunati. Vinston Cercil je cak prisilio kralja Petra da preko radija pozove cetnike i sav narod da se prikljuce partizanima. Sovjetski Saveza je priznavao, podrzavao i pomagao svim mogucim sredstvima NOB od samog njenog pocetka.

Posto je postao glavna vojna i politicka sila u Jugoslaviji, 29. novembra 1943. godine Narodnooslobodilacki pokret je organizovao skupstinu u Jajcu na kojoj su odredjene smernice politickog i drustvenog uredjenja Jugoslavije kao zajednice ravnopravnih naroda. Izabran je Nacionalni komitet kao privremena vlada i zabranjen dolazak kralju u Jugoslaviju do svrsetka rata, kada bi se demokratski izabrana narodna skupstina izjasnila za republiku ili monarhiju.

Rat je bio zavrsen u maju 1945. godine bezuslovnom kapitulacijom fasisticke Nemacke.

Citava Jugoslavija je bila oslobodjena. Oslobodjeni su, i ukljuceni u Jugoslaviju, krajevi koji su bili odvojeni od Jugoslavije posle Prvog svetskog rata: Zadar, ostrva i Rijeka, a Istra je tek 1953. godine konacno prisajedinjena Jugoslaviji.

NOB je bila, van svake sumnje, najveci podvig u istoriji naroda Jugoslavije. I po svojoj sirini, jer je obuhvatala citavu Jugoslaviju, i po ogromnoj vojnoj sili okupatora i njegovih slugu koji su bili do nogu potuceni, i po svim ciljevima koje je postavila i ostvarila.

Oslobodjenje je zateklo zemlju u rusevinama i velikoj materijalnoj bedi. Trebalo je, pre svega, rascistiti rusevine, osposobiti komunikacije, pa tek onda poceti sa obnovom zemlje. Narod je sa odusevljenjem masovno ucestvovao u radu na rasciscavanju rusevina, popravci razrusenih kuca i saobracaja, i sakupljanju plodova sa napustenih imanja. Zahvaljujuci tome, u roku od godinu dana stanje se u zemlji, vise ili manje, normalizovalo, pa se od obnove moglo preci na izgradnju zemlje.

U jesen 1945. godine bili su raspisani izbori za Ustavotvornu skupstinu. Ona je u prvom sazivu jednoglasno proglasila republiku, oduzela pravo povratka u zemlju kraljevskoj porodici i konfiskovala njenu imovinu. Uspostavljena je Demokratska Federativna Republika Jugoslavija. Granice republika, bile su odredjene prema istorijskim i stvarnim granicama. Skupstina je donela Zakon o konfiskaciji imovine onih lica koja su saradjivala sa okupatorom i zajedno sa njima napustili Jugoslaviju, i Zakon o agrarnoj reformi kojim je veleposednicka zemlja bila podeljena siromasnim seljacima. Svim gradjanima je osigurano pravo na rad, socijalna i zdravstvena zastita, kao i besplatno skolovanje.

Sredinom 1947. godine donesen je Prvi petogodisnji plan kojim je pocela industrijalizacija zemlje, izgradnja siroke mreze komunikacija, pristanista i aerodroma i isusivanje velikih kompleksa mocvarnog i podvodnog zemljista.

Zemlja je postepeno ali sigurno napredovala u svim pravcima. Ogromna vecina naroda gledala je sa poverenjem u buducnost. Omladina je dobrovoljno i masovno ucestvovala u izgradnji zemlje, na gradnji pruga i puteva, i mnogim drugim poslovima.

Jugoslavija je bila deo socijalistickog tabora i bez obzira na to sto je geografski bila jedna od isturenih pozicija prema imperijalizmu, narod je imao poverenje u JNA, ogromnu snagu Sovjetskog Saveza i ostalih socijalistickih zemalja. Verovalo se da nista ne stoji na putu ka boljem i srecnijem zivotu.

Izgledalo je kao da vlada puna harmonija u odnosima izmedju Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Samo mali broj ljudi koji su bili blize vrhu vlasti, primecivali su po nekim pojavama da nesto nije u redu, npr. Titov govor na mitingu u Ljubljani 1947. godine, u kome je on verbalno izjednacio Sovjetski Savez sa SAD i ostalim imperijalistickim silama, razlicit pristup prema gradjanskom ratu u Grckoj, neodredjen i neiskren stav jugoslovenskog rukovodstva po pitanju Balkanske federacije, potcenjivacki odnos prema sovjetskim saveznicima u Jugoslaviji, u uzem krugu ceste kritike sovjetskog rukovodstva i njegove politike itd. Sovjetsko rukovodstvo je uglavnom znalo za sve ovo, ali je svoje primedbe i kritike saopstavalo samo na najvisem nivou, pa izuzev tri-cetiri coveka u vrhu KPJ niko nije znao za ove kritike. Zbog toga su, cak i oni koji su opazali sve ove stvari, smatrali da su to sitni nesporazumi koji ce biti brzo prevazidjeni. A onda je, 27. marta 1948. godine, za mnoge kao grom iz vedrog neba, stiglo pismo KPSS Titu i Kardelju sa potpisima Staljina i Molotova, u kome je citava politika rukovodstva KPJ bila izlozena ostroj kritici, a posebno cetiri clana rukovodstva: \ilas, Rankovic, Kidric i Vukmanovic. U ovom pismu jugoslovensko rukovodstvo je bilo kritikovano da napusta politiku proleterskog internacionalizma i da pocinje da ide putem burzoaskog nacionalizma, da se ekonomijom u Jugoslaviji rukovodi na sitnoburzoaski nacin, pa da sve to, ukoliko se ta politika radikalno ne ispravi, neminovno vodi ka restauraciji kapitalizma. Rukovodstvo KPJ je na sednici Centralnog komiteta odbacilo u svemu sovjetske kritike. Sa tim pismom i odgovorom CK KPJ upoznati su samo najvisi rukovodioci u republikama i vojsci. Uhapseni su clanovi najviseg rukovodstva - Andrija Hebrang i Sreten Zujovic. Bilo je jasno da ce se Tito nemilosrdno obracunati sa svakim ko izrazi makar i najmanju kritiku i neslaganje. Kao odgovor na pismo CK KPJ, u maju je stiglo drugo, mnogo opsirnije pismo, sa jos zescom kritikom. Sa tim pismom, izuzev najuzeg dela rukovodstva, niko nije bio upoznat. U tom pismu CK SKP (b) postavio je zahtev da se pitanje raspravi na sastanku Informbiroa. CK KPJ je odgovorio da zbog neravnopravnog polozaja ne moze pristati da se spor resava pred Kominformom. Zatim je usledilo i trece pismo, u kome se poziva CK KPJ na sastanak Informbiroa u Bukurest, koji je bio sazvan da se na njemu raspravlja o sporu izmedju sovjetske i jugoslovenske partije. Tito je odbio da posalje delegaciju u Bukurest. Posle sastanka Informbiroa u Bukurestu, objavljena je Rezolucija Informbiroa u kojoj je osudjena celokupna politika rukovodstva KPJ. U njoj je stajalo da je rukovodstvo KPJ preslo na pozicije burzoaskog nacionalizma, da je svojim stavom i politikom, kao i nedolaskom na sednicu Informbiroa, sebe iskljucilo iz medjunarodnog komunistickog pokreta i socijalistickog tabora.

Jugoslovensko rukovodstvo se bojalo da bi vecina clanova KPJ mogla da prihvati kritike iz rezolucije Informbiroa. Zbog toga su, sa jedne strane uneli u Partiju atmosferu straha od hapsenja, a sa druge strane su cinili sve da dezinformisu clanstvo Partije pricom da se radi o nesporazumu izazvanom klevetama Hebranga i Zujovica, ponavljajuci stalno da ce se taj spor vrlo brzo izgladiti. Najveci broj clanstva KPJ, ciji je idejni i politicki nivo bio dosta nizak, nije ni znao o cemu se radi. U toku rata se promenio sastav i idejno-politicki nivo clanova Partije. Vecina predratnih clanova Partije izginula je u ratu, a u Partiju su u toku rata primani ljudi, u prvom redu, na osnovu hrabrosti i pozrtvovanja u borbi protiv neprijatelja. Neprekidni pokreti i borbe nisu davali mogucnost da se ozbiljnije radi na njihovom ideoloskom i politickom uzdizanju. Osim toga, sam narodnooslobodilacki karakter rata, uspesi i pobede u njemu, stvarao je osecaj nacionalne gordosti, koji je mogao biti podloga jugoslovenskog nacionalizma. Kadrovska politika je vodjena, ne prema komunistickim vrednostima i rezultatima rada, nego prema privrzenosti i bespogovornoj odanosti Titu i rukovodstvu. Na mnoga rukovodeca mesta izbili su ljudi koji su od svih vrednosti posedovali najvise jednu - poslusnost. Posle rata Tito je vodio sistematsku politiku korumpiranja sve vecim privilegijama rukovodeci kadar u Partiji, armiji i policiji. Tako je Tito, velikim delom pripremio izvestan, ne mali broj ljudi koji ce u svim situacijama slediti njegovu politiku. Kasniji razvoj dogadjaja je to potvrdio.

Da bi dobio odresene ruke i sprecio clanstvo partije da mnogo razmislja i diskutuje, pa da se eventualno organizuje za otpor, Tito je sazvao V Kongres KPJ za 21. jul 1948. godine. Rukovodstvu je bio potreban Kongres da glasanjem delegata na njemu dobije legitimaciju za svoju politiku, pa da se odmah posle Kongresa najstrasnijom represijom obrusi na sve one clanove Partije koji su bili protiv te politike ili su se kolebali.

Kongres je bio odrzan u sali Titove garde u Topcideru, koja je bila okruzena vojskom i tenkovima. Organizacija Kongresa i atmosfera koja je vladala na njemu je bila takva da niko nije mogao dobiti rec, sem onih koji su bili unapred odredjeni da govore. Formalna legitimacija je dobijena. Nekoliko dana kasnije otpoceo je najstrahovitiji policijski teror protiv svih onih koji su se usudili da izraze i najmanju sumnju u ispravnost Titove politike.

Samo u periodu od 1948. do 1952. godine, prema priznanju Rankovica na VI Kongresu KPJ, od 486 hiljada clanova Partije koliko je imala 1948. godine, na liniji Informbiroa iskljuceno je preko 280 hiljada clanova, od cega je oko 50 hiljada uhapseno i preko 31 hiljada poslata na Goli otok i druge koncentracione logore. Umesto njih primani su u Partiju oni koji su glasno odobravali Titovu politiku, prijavljivali policiji svoje drugove, prijatelje i rodbinu koji su u bilo cemu kritikovali njegovu politiku. Partija se popunjavala masom malogradjana, sinovima i kcerima burzoazije i saradnika okupatora. Sa takvim sastavom clanstva mogla se bez ikakvih teskoca voditi nacionalisticka i kontrarevolucionarna politika.

Ovakvom politikom Jugoslavija je postala najantikomunistickija zemlja na svetu u kojoj su, vise i zesce nego i u jednoj kapitalistickoj zemlji, bili proganjani, muceni i ubijani oni jugoslovenski komunisti koji su dosledno stali na pozicije proleterskog internacionalizma. Jugoslavija je sluzila americkim i drugim imperijalistima kao udarna politicka i ideoloska pesnica u njihovoj borbi protiv Sovjetskog Saveza i medjunarodnog komunistickog pokreta. Osnovna uloga Tita i Jugoslavije u pokretu nesvrstanih bila je da svim sredstvima sprece da vecina drzava tog pokreta zauzme jasnu antiimperijalisticku poziciju. Za ogromne zasluge koje je Titov revizionizam i njegova antikomunisticka politika ucinila imperijalizmu, Jugoslavija je dobijala desetine milijardi dolara besplatne pomoci, najmodernije naoruzanje, hranu itd. Samo za Goli otok dobili su milijarde dolara, jer je on bio najbolja garancija imperijalistima da je Tito porusio sve mostove prema socijalizmu, i da na njega mogu racunati kao na svoga najvernijeg saveznika. Najvise americke vojne skole su bile otvorene za oficire JNA i vecina viseg oficirskog kadra JNA zavrsila je te skole. Pocetkom 1953. godine Tito je zakljucio vojni savez sa Grckom i Turskom i na taj nacin na mala vrata usao u agresivni pakt NATO, koji je pripremao rat protiv Sovjetskog Saveza i ostalih socijalistickih zemalja. Dugo vremena je u Beogradu boravio jedan deo staba NATO-a, koji je obucavao oficire JNA u rukovanju naoruzanjem koje su dobili kao poklon od SAD i pripremali jugoslovensku vojsku u sklopu NATO za rat protiv Sovjetskog Saveza. Otuda je razumljivo zbog cega je Tito postao najveci miljenik svetskih imperijalista.

Americkom i svetskom imperijalizmu Titova izdaja je dosla kao iznenadni i neocekivani dar. Odvajanjem Jugoslavije napravljena je prva pukotina u, do tada, jedinstvenom socijalistickom taboru. Jugoslavija je po zamisli imperijalista trebalo da bude primer za druge socijalisticke zemlje. Zato su nastojali da u Jugoslaviji stvore bogato potrosacko drustvo koje bi bilo privlacno za druge socijalisticke zemlje, jer su se one, bas zbog pritiska imperijalista, borile sa materijalnim teskocama. Tako je u Jugoslaviji na jednu dosta zaostalo i patrijarhalnu sredinu, nakalemljeno potrosacko drustvo koje je dobilo nakazne oblike i bilo pogodno za razvijanje nacionalizma i svih ostalih poroka kapitalistickog drustva.

Kada je, i pored obilate pomoci imperijalista, usled niske proizvodnosti rada, doslo do kriza i masovnog otpustanja radnika, americki i ostali imperijalisti pruzili su ruku pomoci Titu i omogucili da se u zapadnoj Evropi zaposli preko milion jugoslovenskih radnika. Time je otvoren ventil spasa i spreceno je pojavljivanje radnickog bunta u Jugoslaviji, a istovremeno je donelo i veliku materijalnu pomoc koja je omogucila produzavanje zivota potrosackog drustva, jer su ti radnici slali u Jugoslaviju oko osam milijardi dolara godisnje. Svi ti radnici, ziveci i radeci dugo u zapadnim zemljama, postepeno su prihvatali nacin zivota i shvatanja zapadne burzoaske sredine.

Tito se nije sluzio samo represijama da bi uklonio svoje politicke protivnike, nego jos vise demagogijom i prevarama. Da bi radnicku klasu i druge radne slojeve zadrzao pod svojim uticajem Titov rezim je sacuvao neke tekovine revolucije: besplatno skolovanje, medicinska i socijalna zastita, ravnopravnost naroda, prava zena, zadovoljavajuca stambena politika, godisnji placeni odmori itd.

Titova klika je neprekidno obmanjivala ljude kako se u Jugoslaviji, za razliku od drugih socijalistickih zemalja gradi "socijalizam sa ljudskim likom". Pa su u tu svrhu bile organizovane razne filozofske skole koje su stalno suprotstavljale mladog Marksa zrelom Marksu, i ponavljali da su svi klasici marksizma-lenjinizma "propovedali" autoritarni drustveni sistem, cak da je socijalizam kao sistem protiv ljudske prirode, a po svojoj autoritarnoj praksi - nehuman i zlocinacki. Tako se i teorijom i praksom sistematski cinilo sve da svima, a posebno omladini, ogade samu ideju socijalizma.

Medjutim, najveca prevara u istoriji radnickog pokreta koji su jugoslovenski revizionisti izmislili bilo je "radnicko samoupravljanje". Njime se htelo da se zemlji i svetu predstavi kako je radnicka klasa u Jugoslaviji vlasnik svih sredstava za proizvodnju i svih usluznih delatnosti, da ona radi za sebe i sav profit deli medju sobom.

Sta je, u stvari, bilo radnicko samoupravljanje?

Teoretski: radnicko samoupravljanje je bila mesavina Prudonovog anarhizma (sa kojim se Marks obracunao u "Bedi filozofije" jos 1842. godine), sindikalnog anarhizma (koji je Lenjin posle revolucije demaskirao kao sitnoburzoasku i antisocijalisticku ideju) i Musolinijevog korporativizma.

Ekonomski: radnicko samoupravljanje je bilo reakcionarno, jer je, umesto da ujedinjuje proizvodne snage i povecava proizvodnost rada, cepalo i usitnjavalo proizvodne snage, pa su se cak, u pojedinim fabrikama, hale ogradjivale bodljikavim zicama od drugih delova fabrika, posto je svaka od njih imala sopstveni privredni racun.

Politicki: radnicko samoupravljanje je razbijalo jedinstvo radnicke klase, suprotstavljalo radnike jedne drugima oko podele tzv. viska dobiti i unosilo sopstvenicku svest u radnicku klasu. U stvari, ta podela viska dobiti i tzv. organi samoupravljanja sluzili su samo kao paravan za pljacku direktora, partijske i drzavne birokratije. Siroko prodiranje sitnosopstvenicke svesti u radnicku klasu stvaralo je vrlo pogodnu klimu za manipulaciju svih vrsta, pa i za manipulaciju nacionalizmom.

Posle potpune pobede revizionizma u Sovjetskom Savezu, koja je dovela citav sistem tzv. realnog socijalizma, ne samo u politicku, nego i u duboku ekonomsku krizu, sovjetski revizionisti su poceli pregovore sa americkim imperijalistima, koji nisu bili nista drugo, nego pregovori o formama kapitulacije Sovjetskog Saveza pred americkim i svetskim imperijalizmom. Tada americkim imperijalistima vise nije bila potrebna Jugoslavija kao sredstvo za razbijanje socijalistickog tabora, pa su prestali da joj daju svaku pomoc. Jugoslovenski standard odrzavan je na dosta visokom nivou, zahvaljujuci finansijskim injekcijama i besplatnoj pomoci imperijalista, a ne kao rezultat dobro organizovanog rada i visoke proizvodnosti. Cim je ta pomoc prestala pocela je ekonomska kriza. Jugoslovensko rukovodstvo je pokusalo da se izvuce iz krize sve vecim uzimanjem zajmova od imperijalistickih banaka, pa se zaduzilo sa oko 24 milijarde dolara, ali sistemu koji se vec urusavao ni to nije moglo pomoci. Ekonomska kriza se sve vise produbljivala, a sa njome je nastupila i politicka kriza, koja je iz temelja uzdrmala citav sistem. Partijska i drzavna birokratija trazile su izlaz u strahu da ne izgube vlast i ogromne materijalne privilegije, koje im je ta vlast donosila. Taj izlaz su nasli u nacionalizmu.

U rukovodstvu jugoslovenske KP pobedio je 1948. godine burzoaski nacionalizam u formi opstejugoslovenskog nacionalizma, pod izgovorom toboznje odbrane Jugoslavije od hegemonije Sovjetskog Saveza. Nacionalizam je, neminovno, po svojoj logici morao da se prosiri na republike, pokrajine i regione. On je bio izraz borbe izmedju partijskih i drzavnih birokratija - ko ce uzeti veci deo od opstejugoslovenskog kolaca. Tako se ubrzo pojavila tzv. "cestna afera" u Sloveniji, a nesto kasnije "maspok" u Hrvatskoj koji je dobio masovni karakter i postavio zahtev za drugacijom organizacijom Jugoslavije. Ovim nacionalistickim pokretima bili su slicni pokreti liberala u Srbiji, dela rukovodstva u Makedoniji i BiH. Tito je zbog svojih interesa bio veliki Jugosloven, jer je samo kao predsednik Jugoslavije mogao uzivati toliku vlast. Bojeci se da ne dodje do raspada Jugoslavije, on se obracunao sa ljudima iz tih rukovodecih struktura, smenio ih sa vlasti, a neke i pohapsio. Medjutim, on je uskoro video da su, uprkos tome, nacionalisticke tendencije narasle do te mere da im se moraju uciniti ustupci, ako se bar za jos izvesno vreme zeli sacuvati Jugoslavija. Na njegov predlog donesen je novi Ustav 1974. godine, po kojem je Jugoslavija dobila mnogo elemenata konfederalizma. Svaka republika i pokrajina je dobila svoju policiju, svoje sudstvo, svoju teritorijalnu odbranu i daleko veca prava i mogucnosti za stvaranje i zaokruzivanje svoje nacionalne ekonomije. Ubrzo posle toga pocela je borba izmedju nacionalnih birokratija, ko ce vise uzeti iz zajednicke kase, i zajedno sa tim sve ostrije optuzbe ko koga pljacka i eksploatise i ko vise daje u saveznu kasu.

Posle Titove smrti, Jugoslavija se pocela ubrzano ekonomski i politicki razlagati. U toku mnogo godina, jos pre Titove smrti, nacionalizam se kao ideja sve vise probijao, narocito u nekim intelektualnim krugovima, akademijama nauka, klubovima knjizevnika, i sve je vise bilo napisa, literarnih dela u kojima se otvoreno propagirao nacionalizam. Najpre idejno, a onda i politicki, nacionalizam je sve vise prodirao u rukovodstva i organizacije SKJ. Srpska akademija nauka sa svojim poznatim Memorandumom, otvorila je put, i stvorila mogucnost da nacionalisticki elementi u SKS preuzmu vlast. Tada je, u najvecoj republici - Srbiji doslo do sazivanja tzv. Osme sednice SKS na kojoj je sa velikosrpskih nacionalistickih pozicija oboreno staro rukovodstvo koje nije htelo da udje u nacionalisticki rat sa ostalim narodima Jugoslavije. Od Osme sednice i dolaska S. Milosevica na celo SKS odredjen je jasan kurs velikosrpskog nacionalizma koji je postavio sebi u zadatak da uspostavi velikosrpsku hegemoniju u citavoj Jugoslaviji. Da bi se to ostvarilo bilo je potrebno uspostaviti