Neki tvrde,da....... » Dali je Jugoslavija....

Jugoslavija - prinudna ili korisna zajednica?
O tranzitnoj funkciji Jugoslavije za Hrvate i Slovence javno se govori tek posle okoncanih visestranackih izbora za "nove vlasti" koji su obavljeni uglavnom tokom 1990. godine. Medjutim, o funkciji Jugoslavije kao temelju za radjanje i formiranje drzavotvornog koncepta za Makedonce i muslimane jos nema ni istorijskih ni politickih tumacenja. Pri tom, iako je hrvatski separatisticki pokret na javnu politicku scenu stupio sa danom proglasenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, raspad te drzave ne moze da se objasni kao prirodan zavrsetak jednog kontinuiranog spontanog procesa. Zajednicki zivot u federaciji Juznih Slovena nije izgledao nemogucan bas za sve vreme njenog trajanja.

Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija, po mom misljenju niposto ne mogu imati jednak medjunarodni tretman i internacionalnu legalisticku percepciju kao, na primer, balticke republike u bivsem Sovjetskom Savezu. One su bile okupirane, a nikad dobrovoljne clanice federacije. U slucaju bivsih jugoslovenskih republika stvar je mnogo jasnija: njima je Jugoslavija bila - voljan ili nevoljan - ali ipak slobodan izbor, jer im je donela spas i oslobodjenje od austrougarske, odnosno otomanske okupacije.

Mislim da ne bih mnogo pogresio ako bih izneo uverenje da u Bosni i Hercegovini i Makedoniji secesionisticke ideje nisu bile ukorenjene, niti siroko rasprostranjene medju stanovnistvom ovih bivsih jugoslovenskih republika. Bila je to ideja njihovih nacionalnih elita koju su, krace ili duze, konspirativno propagirale, paralelno sa podzemnom antisrpskom propagandom. Da je bila rec, hipoteticki govoreci, o borbi za oslobodjenje, da je bila u pitanju opstenarodna tendencija koju je represivno gonila federalna vlast, stvari bi i u Srbiji izgledale mnogo drugacije. Medjutim, Jugoslavija je bila talac nacionalnih, separatistickih politickih elita,a ne obrnuto. Upravo zbog toga, sve secesionisticke republike, sa izuzetkom Slovenije, participirale su u jugoslovenskoj vlasti do njenog kraja, pa cak i posle otcepljenja Hrvatske i Slovenije. U jugoslovenskoj diplomatiji bilo je mnogo ljudi koji su sa duznosti u predstavnistvima bivse SFRJ doslovno u jednom danu prelazili u zgrade novih nacionalnih diplomatskih misija. Cekali su, razume se, formalno priznanje svojih drzava, na tome su predano radili,a idealno utociste za takve aktivnosti predstavljale su im nekadasnje ambasade iz kojih nisu bili proterivani sa dva razloga: pre svega, Srbija i Crna Gora borile su se za kontinuitet nekadasnje SFR Jugoslavije, a zatim polozaj Srbije i Crne Gore u svetu bio je izuzetno nepovoljan, diplomatija obezglavljena, pa nije bilo licnosti ili ustanove koja bi bila spremna da prihvati odgovornost za nepopularni gest proterivanja predstavnika "naroda i narodnosti". Cak i Hrvatska je, po donosenju akta o otcepljenju u junu 1991. godine, zadrzala jedan broj "kadrova" u saveznim ustanovama u Beogradu i u diplomatskim i konzularnim predstavnistvima u inostranstvu. S nadom da ce potrebna i autenticna dokumentacija o svemu tome ugledati svetlost dana, vracam se sa ove digresije osnovnoj temi.

Ako se izuzme albanski separatisticki pokret na Kosovu i Metohiji, kao jedini izvoran (i koji je sa gotovo potpuno jasnim politickim ciljevima delovao od 1981. godine), nijedna od bivsih jugoslovenskih republika nije imala stvarno unutrasnje opravdanje za secesiju: svi hrvatski, slovenacki, makedonski i muslimanski Mandele, Haveli i Valense, rodjeni su posle otcepljenja od Jugoslavije i uglavnom, sa izuzetkom Bosne, regrutovani su iz prvih redova nekadasnje komunisticke elite. (Neka mi oproste stvarni Mandela, Havel i Valensa, ali ironija u metaforicnoj upotrebi njihovih imena odnosi se na slovenacke, hrvatske i makedonske nacionalne vodje koji su iz udobnih mesta partijskog i drzavnog vodjstva Jugoslavije svoju secesionisticku volju prikazali kao teznju za oslobadjanjem iz "tamnice naroda" u kojoj su zajedno sa svojim stanovnistvom bili "zrtve srpske hegemonije".

Cak i ako pretpostavimo da je moglo da dodje do ozbiljnih napetosti izmedju ostatka Jugoslavije i Srbije, bilo je dovoljno ustavnih instrumenata cija bi primena onemogucila bilo kakvo ozbiljnije srpsko ugrozavanje tudjih nacionalnih i drzavnih interesa. Hocu da kazem da predistorija raspada i unutrasnje tendencije u narodima koji su se otcepili nisu upucivali na tako krvavu "proceduru", nisu pretpostavljali rat za nezavisnost, kao sto im je to, moze se zasad samo naslutiti, savetovano spolja.

Krvava "procedura" i rat, verovatno, bili su uslovi brzog medjunarodnog priznavanja, dok bi uzdrzavanje od rata i upotreba mirnih sredstava za otcepljenje od Jugoslavije ukljucivali i pridrzavanje medjunarodnih konvencija i normi medjunarodnog prava, sto upucuje na mnogo duzi i neizvesniji postupak. Ovako, poslednji rat za nezavisnost u Evropi, na kraju drugog milenijuma nase ere, posle raspada komunizma, mogao bi da se shvati kao farsa, da nije odneo toliko ljudskih zivota, da nije pokrenuo lavine izbeglica i da nije doneo toliko neposrednih i posrednih patnji milionima ljudi. Posledice tog geopolitickog vodvilja, ciji je glavni kreator, prema misljenju americkog analiticara Dzona Njuhausa (John Newhouse), objavljenom u nedeljniku The New Yorker od 24. avgusta 1992, bila nemacka diplomatija na celu sa Hansom Ditrihom Genserom, jos dugo ce se osecati na Balkanu i u sirem pojasu jugoistocne Evrope. Istini za volju, niko ne moze inspirisati neki narod ili grupu ljudi da cini neko dobro ili zlo, ako i sami to ne zele. Ili, kako bi to zvucalo kao parafraza jednog stiha - pali smo, jer padu smo bili skloni.