Sie sind vermutlich noch nicht im Forum angemeldet - Klicken Sie hier um sich kostenlos anzumelden  
D I S K U S I O N I F O R U M SFRJ4ever Sve u vezi SFRJ pisite na ovom Forumu. Ako ste primetili sve republike imaju svoj diskusioni forum,tako mozete sve teme konkretno da piste u onom delu koji pripada uz odredjenu republiku.
Sie können sich hier anmelden
Dieses Thema hat 0 Antworten
und wurde 720 mal aufgerufen
 Neki tvrde,da.......
walter Offline



Beiträge: 139

14.03.2005 10:03
Disidenti antworten

Mislila sam da covek i u neslobodnom drustvu treba da nastoji da misli i ponasa se kao slobodan covek
Disidenti i zatvor

Rezultat svih represivnih mera u toku prve polovine 70-ih bio je atomizovanje otpora i iscezavanje svake forme alternativne javnosti, tacnije ucutkivanje ili stavljanje pod kontrolu gotovo svih propusnih »kanala« iskazivanja kritickog misljenja

Jelka Kljajic-Imsirovic

Mnogi disidenti platili su cenu svog disidentstva zatvorom. Ali, mnogi politicki kaznjenici nisu bili niti su postali disidenti...1


Kada se pojavilo disidentstvo
Kada se govori o disidentstvu i disidentima po pravilu se Milovan Djilas navodi kao ne samo najpoznatiji vec i prvi disident u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. On, po mom misljenju, jeste najpoznatiji jugoslovenski disident, pogotovo u svetskim razmerama, ali disidentstvo ne pocinje s njim. Disidentstvo kao iznudjena forma otpora autoritarnoj vlasti nastaje bar pet-sest godina pre Djilasovog disidentstva, u vreme kada je on bio jedna od nekoliko kljucnih licnosti u samom centru partijsko-drzavne nomenklature. Sredinom 50-ih, kada je Djilas zbog svog otpadnistva od partije, tada ne samo vladajuce, vec i jedine, i svojih jeretickih razmisljanja o drzavi i drustvu, bio u zatvoru, medju politickim osudjenicima bilo je i onih koji su bili protiv njega i onih koji su bili za njega. Tih godina je nastao, verovatno, i politicki vic: tri politicka zatvorenika pricaju o tome zasto je ko osudjen - prvi zato sto je bio protiv Djilasa, drugi zato sto je bio za Djilasa, treci je bio Djilas. Nije mi poznato da li je zbog pricanja ovog vica neko »zaglavio u zatvor«, ali me ne bi iznenadilo da jeste.
Disidentstvo nastaje u periodu drzavnog terora i kao neposredna konsekvenca tog terora. Nakon konstituisanja nove vlasti, u periodu od 1947. do 1950, represija prema neistomisljenicima, stvarnim ili navodnim, bila je i masovna i surova. Hapsenja, sudjenja, presude, dogadjali su se gotovo svakodnevno. Sudovi su bili toliko preoptereceni da prosto nisu stizali da sude svim uhapsenima. Nizale su se osude bez sudjenja. Na nekoliko desetina sudskih procesa sudjeno je vecini lidera i istaknutih clanova partijske opozicije, prvo vanfrontovske, potom unutarfrontovske. Pomenucu samo neke od ovih osudjenika: Crtomir Nagode, Ljubo Sirc, Boris Furlan, Angela Vode, Pavla Hocevar, Dragoljub Jovanovic, Misa Trifunovic, Toma Jancikovic, Borislav Pekic... Prvoj trojici izrecena je smrtna kazna. Nad Nagodeom je i izvrsena. Na »stranackim sudskim procesima«, da ih tako nazovem, cesto su izricane i maksimalne zatvorske kazne od 20 godina. Sastavni deo presuda, po pravilu, bilo je trajno ili vremenski omedjeno oduzimanje svih ili nekih gradjanskih prava. U nekim slucajevima osudjenicima je izricana i kazna konfiskacije imovine.

U kontekstu price o disidentstvu, namecu se pitanja: Da li su osudjeni stranacki aktivisti bili disidenti? Da li je stranacko delovanje bilo disidentsko? Decidirani odgovori, bilo u znacenju da ili ne, jednostrani su. Sukobi na relaciji KPJ, tj. njeno rukovodstvo i druge partije, ne mogu se definisati samo kao medjupartijski sukobi. Zapravo, ponajmanje se radilo o medjupartijskim sukobima. Radilo se, pre svega, o obracunu vrha KPJ sa legalnom partijskom opozicijom. Sporazum Tito-Subasic obavezivao je novu vlast DFJ na stvaranje pravnih i drugih pretpostavki za legalno delovanje demokratske stranacke opozicije. Na Petom kongresu KPJ (jun 1948), u jeku »stranackih sudskih progona«, J. Broz je govorio: sporazum sa Subasicem je iznudjen pod pritiskom zapadnih saveznika; "mi" smo od pocetka partijsku organizaciju smatrali toboze liberalnom i toboze demokratskom; »oni« su mozda i imali iluzija o tome »ko ce koga« ali »mi« nismo.

U meri u kojoj su se suzavale mogucnosti legalnog ili bilo kakvog drugog delovanja opozicionih stranaka, u toj meri je stranacko delovanje sve vise postajalo disidentsko. Neki od sudskih »stranackih procesa« pretvorili su se, mimo volje politickih nalogodavaca i policijsko-sudskih izvrsitelja njihovih naloga, u svojevrsne politicke tribine. Takav karakter imao je, na primer, sudski proces protiv Dragoljuba Jovanovica.

Iz ideolosko-politickog recnika partijskih mocnika, na svim nivoima hijerarhije, iz recnika partijskih i partijinih intelektualaca, iz oficijelne javnosti uopste, nakon sto je obracun izvrsen, iscezla su imena stranaka i imena stranackih lidera i stranackih kaznjenika. Stranacki kaznjenici, nakon odlezanih kazni, uglavnom manjih od dosudjenih, suocili su se sa zidom cutanja, neizrecenom, ali delotvornom kaznom. Tesko je reci da li je tezi i mucniji zid cutanja ili javni napadi na koje je nemoguce ili veoma tesko javno odgovoriti. Pogotovo za coveka cije su godine zivota, kako je govorio B. Pekic, »pojeli skakavci«. Jedno od najupecatljivih licnih svedocenja o tom vremenu, bar za mene, jeste roman Leviatan Vitomila Zupana.

Talas masovne represije obrusio se i na ljude koji su sudjeni i osudjeni u procesima poznatim kao »dahauski«. Od 1947. do 1950. u »dahauskim« sudskim procesima osudjeno je 37 ljudi. Tri coveka su umrla u toku istrage. Izreceno je 15 smrtnih kazni. Streljano je 11 ljudi. Medju njima i jedna zena, Rezika Barle. Imala je samo 22 godine kada je uhapsena. Mirko Kosir, koji je pre rata bio i sekretar PK KP Slovenije, umro je pod nerazjasnjenim okolnostima u toku izdrzavanja kazne, najverovatnije na Golom otoku. Preziveli »dahauski« osudjenici odrobijali su izmedju 3 i 12 godina. Medju njima su bile i tri zene. Izrecene zatvorske kazne bile su znatno vece. Svi »dahauski« osudjenici priznali su u toku istraznog postupka i na sudjenju sve za sta su optuzivani: da ih je Gestapo zavrbovao u koncentracionim logorima, da su postali agenti stranih obavestajnih sluzbi, da su se po nalogu »uvukli« u drzavni i privredni aparat vlasti da bi vrsili sabotaze, pre svega da bi sabotirali realizaciju Prvog petogodisnjeg plana. Hapsenja i sudjenja odvijala su se u atmosferi javnog linca, dirigovanog, bez skrivanja, sa najvisih mesta partijsko-drzavne hijerarhije. Vec 50-ih godina pocinje otpor protiv ovih montiranih sudjenja. Preciznije receno, protiv metoda sudjenja i osudjivanja, za sudsku rehabilitaciju osudjenih. Za istinu o "dahauskim" procesima borili su se dugo i mukotrpno sami osudjenici, njihove supruge, majke, sestre, prijatelji... neki slovenacki intelektualci, i partijci i ne-partijci. Za sudsku rehabilitaciju osudjenih angazovao se, 50-ih godina, i javni tuzilac sa prvog »dahauskog« procesa, Vladimir Krivic. Nijedan tuzilac ili sudija, u godinama i decenijama jednopartizma, nije smogao snage za takav cin otpora, priznavanja sopstvene odgovornosti i odgovornosti i krivice vladajuce nomenklature kojoj je pripadao. Nakon prerastanja sukoba na relaciji KPJ-SKB (b), iz sukoba partijsko-drzavnih vrhova oko delokruga i kompetencija vlasti u ideoloski sukob, nije bilo tesko, u saznajnom smislu, povuci paralelu izmedju dahauskih i moskovskih montiranih procesa. Vlasti u nasoj zemlji, svih vrsta i nivoa, cinile su sve sto su mogle, a mogle su naravno mnogo, da se takva paralela ne povuce. Zapravo, cinile su i vise, nastojeci da se »dahauski« procesi izbrisu iz istorije, secanja, stvarnosti. Ipak, uprkos tome, dahauski osudjenici su sudski rehabilitovani: jedna grupa 1971, a ostali, zivi i mrtvi, 1976. Istina, ili bar fragmenti o onome sto se dogadjalo, postajali su deo jedne alternativne, kriticke javnosti, najpre i prvenstveno u Sloveniji. Roman Igora Torkara (knjizevni pseudonim osudjenika Borisa Fakina) Umiranje na rate spada, po mom misljenju, u sam vrh disidentske literature, ne samo jugoslovenske.

Sa hapsenjima, isledjivanjima, sudskim i administrativnim osudama ibeovaca, sa i bez navodnika, politicka represija poprima masovne razmere, u doslovnom znacenju te reci. Od druge polovine 1948. do, otprilike, 1952. isledjivano je i osudjeno desetine i desetine hiljada ljudi, i muskaraca i zena. Muskaraca je bilo vise po raznim golootockim zatvorima, zena vise izlozenih vanzatvorskim oblicima represije. Izmedju masovne i selektivne politicke represije ne postoji samo razlika u brojnosti hapsenih i osudjenih.

Zrvanj masovnog terora zahvatio je i hiljade ljudi, partijaca, ali jos vise nepartijaca, koji ama bas nikakve veze nisu imali sa tekucim sukobima Tito-Staljin, Tito-IB: nisu o tome ni mislili, cesto nista ni znali, a kamoli rekli i cinili. Njihova sudbina zavisila je od revnosti lokalnih »balkanskih spijuna«, od toga da li je neki uhapsenik pomenuo njihovo ime, ili prosto ime isto kao i njihovo.2 Politicko-policijski teror u nasim gulazima »usavrsen« je cak i u odnosu na sovjetske. Tortura je bila surova i u vreme dok se vrh KPJ zaklinjao u Staljina, i kada se, daleko od ociju javnosti, pripremao ideoloski sukob sa sovjetskim vrhom, i u godinama kada je partijska vrhuska SKJ tvrdila da je socijalizam moguc samo kao antistaljinizam.

Za bivse osudjenike sloboda je bila neuporedivo ogranicenija i restriktivnija. Oni su morali da zive pod specijalnom prismotrom vlasti. Kad god bi rezimu zatrebali »neprijatelji« i »ibeovci« su napadani i s vremena na vreme i osudjivani. Ni Zapad ni Istok nisu zbog njih ni kritikovali, a kamoli napadali Brozov rezim. Za »golootocane« je i druzenje bilo jereticki cin. Ako su cinili nesto vise, u zemlji ili, uglavnom, u inostranstvu, nisu im »ginule« drakonske kazne, ukoliko bi ih se jugoslovenske vlasti docepale. Vlado Dapcevic, »vecita banda« iz »golootocke rupe« kidnapovan je u Rumuniji 1975. (dva coveka su pri tom ubijena) i osudjen na smrtnu kaznu, koja je preinacena na 20 godina zatvora. Izasao je iz zatvora posle 13 godina (1988). Sve skupa zbog svog »marksizma-lenjinizma« u zatvoru je bio 21 godinu, nesto manje od, takodje »marksiste-lenjiniste« Adema Demacija. Vecina stradalnika nasih gulaga nakon izlaska iz zatvora povukla se u sferu privatnosti i cutanja, nastojeci da sve sto je bilo prepusti zaboravu. Tako su cinili i stradalnici staljinistickih gulaga. Ponajvise zbog nepodnosljivosti ozivljavanja bola i zbog straha, a cesto i zbog toga sto im je bilo tesko, gotovo nemoguce, da govore konkretno o ljudima, vremenu, o tome kada se sta, kako i kome dogadjalo.3 Neveliki broj golootocana posvetili su godine i decenije svog zivota, rizikujuci kakvu-takvu slobodu da bi »jednog dana« svedocili o sebi, svojim sapatnicima, vremenu masovnog terora. Najveci broj takvih svedocenja - svedocenja u najsirem znacenju te reci - objavljen je tek 80-ih godina. Istoriografska i memoarska dela Dragoslava Mihailovica i Dragoljuba Jovanovica nimalo ne zaostaju za slicnim Solzenjicinovim dokumentarnim delima.

Hapsenja i sudjenja odvijala su se u atmosferi javnog linca, dirigovanog, bez skrivanja, sa najvisih mesta partijsko-drzavne hijerarhije

Od pasivnog otpora ka disidentstvu
Na moj zaokret od kriticke apoliticnosti ka disidentstvu presudno je uticao studentski protest u junu 1968. godine. Do tada je moja kriticnost, najpre u formi dozivljaja nepravde prema siromasnima, seljacima i malobrojnim radnicima iz mog drustvenog (seoskog) okruzenja, potom u formi i dozivljaja ali i jasnijeg uocavanja i zdravorazumskog saznanja o bedi »vladajuce radnicke klase i radnog seljastva«, ostajala u granicama unutrasnjeg bunta i iskazivanja u prijateljskom krugu vrsnjaka i, prvenstveno, u okviru porodice. Nikada nisam bila omladinska aktivistkinja, cak ni u okviru skolske razredne zajednice, ali se i nisam pobunila kad sam saznala, na kraju cetvrtog razreda gimnazije, da sam postala clanica SK. Ni danas, posle vise od 30 godina ne znam tacno da li je moj afinitet prema prirodnim naukama u gimnazijskim godinama bio vise izraz spontanih afiniteta, ili drustveno uslovljena forma izbegavanja suocavanja sa drustvenom stvarnoscu. Bez stipendije studije su bile mislena imenica, a stipendiju sam dobila za studije sociologije. Ali, i da se nisam nasla na sociologiji, studentsku pobunu '68. dozivela bih, verujem, kao i moju pobunu.
Treceg juna '68, za studentske pojmove u rano jutro, cula sam preko studentskog radija i razglasa u »Studenjaku« da je policija fizicki nasrnula na studente koji su hteli, sto sa kartama, sto bez njih, da udju na nekakvu priredbu-koncert tu nadomak, zapravo u okviru naseg studentskog naselja. Ozivela su tada u meni neka najbolnija secanja iz ranog, ali svesnog detinjstva. Beda se jos nekako moze podnositi, pogotovo kada do mlade osobe dolazi u visestruko ublazenoj formi, ublazenoj roditeljskom zastitom i brigom. Vest o policijskom nasilju nad studentima bila je nesto sto je, jednostavno, bilo tesko, gotovo nemoguce, podnositi bez aktivne pobune. Hiljade studenata iz »Studenjaka«, medju kojima sam bila i ja, krenulo je ka centru Beograda da izrazi protest protiv policijske represije. Kod podvoznjaka, kojeg danas vise nema, sacekali su nas kordoni policije, a ispred njih politicari na nekom kamionu. U zivom secanju ostao mi je Veljko Vlahovic. Secam se da sam tada razmisljala o tome sta nekadasnjeg buntovnika, ucesnika i organizatora mnogih studentskih demonstracija, spanskog dobrovoljca, pretvara u branioca poretka iza kojeg se kao »argument« nalazi samo sila u vidu policijskih kordona. Tu, kod podvoznjaka, poredak i nacin na koji se on odrzava, videli su se, bar sam tada tako mislila, kao »na dlanu«. Posle nekih sat vremena pregovora izmedju Vlahovica i predstavnika studenata i profesora, policija sa pendrecima i suzavcem prosto se stustila na studente. Jurili su nas sve do Studentskog grada. Mislim da su skoro svaki treci-cetvrti student/studentkinja dobili po neki udarac pendrekom. U »Studenjaku« sam cula da su desetine studenata ozbiljno povredjeni. Jedna devojka koju sam poznavala odvedena je u bolnicu. Od pendrecenja je zadobila ozbiljne povrede. Cula sam od drugih studenata da su neki policajci pucali. Ja, licno, nisam cula pucnje ali su mi se price o tome cinile prilicno verovatne. Policijsko nasilje, u prisustvu vlasti, tj. njenih predstavnika, bilo je odlucujuci razlog za nastavljanje studentskog protesta.

Protest je nastavljen po fakultetima. Kapetan Misino zdanje, tj. dvoriste pod lipama i ucionice u starom delu zgrade postali su u narednih sest dana mesta najvitalnijeg otpora. U tim danima bunta, na zborovima i jos vise »konventima«, neke moje nedoumice oko karaktera drustva u kojem zivim (zivimo) rasprsile su se. Odbila sam da drustvo u kojem vlast koristi silu i besramno laze (preko stampe i drugih mas-medija) nazovem socijalistickim. Socijalizam je za mene, kao i za mnoge druge studente, ne samo u Beogradu, u Jugoslaviji, nego i sirom sveta, postao istoznacan sa drustvom socijalne pravde, slobode, individualne kreativnosti i spontaniteta. Recju, drustvo radikalno razlicito i od kapitalizma i od novog klasnog drustva ciji se mocnici pozivaju na socijalizam. Sve zahteve i parole »Crvenog univerziteta Karl Marks« dozivljavala sam kao sopstvene. I tada, do danas. Slogan levo-radikalnih studenata sirom sveta »budimo realni - zahtevajmo nemoguce« za mene je bio istoznacan sa angazmanom za socijalizam. Jedina parola sa kojom se delimicno nisam slagala bila je ona o crvenoj burzoaziji. Nasu, jugoslovensku, vladajucu klasu samo uslovno sam mogla da nazovem crvenom, i to zato sto upotrebljava i zloupotrebljava ideje i ideale socijalizma.

Zelela sam da dani buntovne slobode, pa makar i saterani u rezervate fakulteta, potraju sto duze. Istovremeno, znala sam, kao i hiljade drugih studenata, da od nase studentske parole »studenti-radnici« nema nista, ili gotovo nista. Vlast se pobrinula da po fabrikama formira »radnicke straze«. Sa nama, studentima, solidarisali su se, uprkos svemu, i mnogi radnici i drugi gradjani. Ali, sve u svemu, nedovoljno da bi studentska pobuna prerasla u siri radnicko-gradjanski pokret.4 Kraj pobune svakim danom postajao je sve izvesniji. Nazalost, tacku na protest nismo stavili mi, studenti i profesori, vec Josip Broz. Uverena sam da smo to mogli da smo bili dovoljno uporni i jedinstveni u stavu da se okoncanje protesta veze za zahtev da vlast, olicena u tadasnjem sefu beogradske policije, Nikoli Bugarcicu, podnese javno izvestaj o tome zasto, kako, po cijem nalogu je protiv studenata primenjena sila, koliko je studenata tesko povredjeno, da li je neko i ubijen ili premlacen do smrti.

Devetog juna J. Broz je odrzao svoj »cuveni« govor, upucen studentima i javnosti. U Studentskom gradu prenosen je preko radija i razglasa. Prva misao bila mi je tada da smo mi, studenti, svojom pobunom naterali prvog coveka vlasti da javno progovori o svemu sto se prethodnih dana dogadjalo. Nije to bilo tesko zakljuciti. Iz pisanja stampe, po postavljanju »radnickih straza«, po govorima politicara gradskog nivoa, poput Simeona Zatezala, verbalnim napadima na studentske aktiviste i profesore, fizickim napadima i privodjenjima na »informativne razgovore« nekih studenata, jasno se moglo videti da je studentska pobuna ozbiljno uzdrmala i sam vrh vlasti. U govoru J. Broza smenjivale su se i preplitale reci podilazenja studentima, »kritike vlasti« zbog toga sto na vreme nije izasla u javnost sa vec donesenim predlozima za resenje »nagomilanih problema« na koje su u svojim »opravdanim zahtevima« ukazali studenti, obecanja da ce se pristupiti resavanju »drustvenih problema«, pre svega studentskih, ali i reci pretnji upucenih onima koji su »opravdano nezadovoljstvo nase omladine« iskoristili za svoje »politikantske ciljeve«, koji su omladinu naveli na demonstracije, koji je »truju« i »zavode«. U Brozovom govoru pomenuta je brojka od 5%, sto »trovaca«, sto vec »zavedenih« studenata. Dok sam slusala taj govor osecala sam mucninu. Kada se zavijorilo Kozaracko kolo u »Studenjaku«, bila sam besna, ocajna, uplakana. Na prozorima studentskih soba, u hodnicima, bilo je mnogo zabrinutih i nesrecnih studenata i studentkinja. I sada mislim da je nas »zatrovanih« bilo vise od pet odsto. Ali dole, izmedju blokova, bilo je mnogo vise studenata. Pitala sam se tada, a i kasnije, kako je moguce da jedan ideolosko-manipulatorski govor ima takav ucinak da dojucerasnje buntovnike pretvori u razdragane igrace (igracice) kozarackog kola. Tada sam, kako sam koga sustigla, pitala koleginice i kolege zasto i cemu kozaracko kolo posle takvog govora. Nije to bila, naravno, nikakva socioloska anketa. Neki odgovori u tim razgovorima ostali su mi u trajnom secanju: »Povuklo me kolo«, »I On je priznao da smo mi (studenti) u pravu«, »Mi smo slavili svoju pobedu«. Od tih kolega i koleginica, iz kozarackog kola, sa kojima sam razgovarala, malo ko je primetio mrznju i pretnju koju je Broz uputio, kako je pisala Borba, »kukolju u zitu«. Mislim da je vazno da napomenem da se radilo o misljenju obicnih ucesnika studentskih protesta, onih koji su u njemu iskreno ucestvovali i nisu kasnije »profitirali« na racun studentskog protesta. Tog dana, dok se igralo kozaracko kolo, shvatila sam da je ideoloska manipulacija mocnija i od fizicke sile i od lazi. I nisam znala kako se svemu tome suprotstaviti, sem cinom licne, moralne pobune. Prvi korak je bio odluka da »gde god stignem« govorim ono sto stvarno mislim o drustvu, nasilju partijskog vrha nad drustvom, o mom vidjenju studentskog protesta... Hocu reci da sam mislila da covek i u neslobodnom drustvu treba da nastoji da misli i ponasa se kao slobodan covek. Drugi korak, za mene vazan, bio je odbijanje da se, nakon sto su partijske organizacije na sociologiji i filozofiji u toku demonstracija raspustene, preregistrujem, tj. izrazim zelju da ponovo budem u clanstvu SK.

Bez analize staljinizma KPJ, smatrala sam, nema ni konkretne kriticke analize jugoslovenskog drustva

Razmisljanja o korenitoj promeni drustva
Nakon zavrsetka studentske pobune '68. usledili su, takoreci istovremeno, i otpori i razlicite forme represije. Otpori su iskazivani na tribini »Crveni konjic« na Filozofskom fakultetu, na fakultetskim zborovima studenata, pre svega Filozofskog, Filoloskog i Fakulteta dramskih umetnosti, na univerzitetskim skupovima studenata odrzavanim najcesce na Kolarcu, na tribinama SKC-a, u casopisima Pradzis, Filozofija, na Korculanskoj letnjoj skoli, u omladinskim listovima kao sto su Student, Susreti, Vidici, u okviru Filozofskog drustva Srbije, Socioloskog drustva... »Kukolja« je zaista bilo dosta. I neformalni »skupovi« studenata, pred predavanje, cesto su licili na neke male »konvente« (tako je nazivan forum na kojem se neprekidno raspravljalo o tekucim zbivanjima). I predavanja na sociologiji, a pogotovo seminari, poprimili su, bar je meni to tako izgledalo, jednu dijalosku formu, koja me je, neretko, podsecala na »konvente« iz dana pobune. Inace, Filozofski fakultet se izdvajao nacinom studiranja, na osnovu siroke i raznovrsne literature a ne skripata ili privilegovanog udzbenika.
Na sve te razlicite forme otpora - razlicitost stanovista otpora se tada mogla jasnije uociti nego u vreme studentske pobune - vlast je reagovala verbalnim napadima, ali i razlicitim oblicima opstrukcije i sikaniranja ljudi koji su otpor jasno i otvoreno izrazavali. U napadima na sve sto se razlikovalo od rezimskog stava i na sve koji su bili kriticni prema rezimu isticao se Bora Pavlovic, sekretar GK SK Beograda (u jesen 1972, dok sam bila u zatvoru, saznadoh da je i on »zglajzao« sa funkcije kao liberal).

Hapsenjem Vladimira Mijanovica (zvanog Vlada Revolucija), studenta sociologije i predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata, u ranu jesen 1970, vlast je jasno stavila do znanja da iza verbalnih napada, zabrana pojedinih brojeva listova i casopisa sledi i krivicno gonjenje i zatvor.


Zaostravanje represije odlucujuce je uticalo, po mom misljenju, da se unutar studentskog pokreta pojave i ideje, bolje reci razmisljanja, o mogucnostima i strategijama otpora na »duze staze«. U krugu ljudi u kojem sam se kretala (druzila), uglavnom studenata ali ne samo studenata, smatrali smo da su revolucionarna teorija drustva i revolucionarna radnicka partija dve bitne pretpostavke i istovremeno cinioci transformacije savremenog represivnog klasnog drustva u istinsko socijalisticko drustvo. O kolikom broju ljudi je rec? Po mom secanju, a dopustam da ono nije sasvim pouzdano, u tom krugu - koristim namerno ovaj termin, a ne, recimo, pojam grupa - nije bilo vise od 20-ak ljudi.

Nasa idejno-teorijska stanovista temeljila su se na Marksovom delu i marksizmu, stvaralackom marksizmu, kako se tada govorilo, tj. marksizmu bitno razlicitom od sovjetskog, dijamatskog »marksizma«. Razume se, postojale su i znacajne razlike u shvatanjima, i oko nekih bitnih marksistickih sadrzinskih pretpostavki, i oko pojedinih marksistickih teoreticara i revolucionara. Na primer, za mene su dela Roze Luksemburg bila relevantnija za razumevanje i vremena u kojem je ona zivela i nase savremenosti nego dela Lava Trockog. Za Pavluska Imsirovica ona je bila veoma znacajna licnost kao revolucionarka, ali ne i kao teoreticarka revolucije. U skladu sa onom Lenjinovom ocenom da je Roza »i pored svih svojih zabluda bila orao revolucije«.5

Jedna od tema o kojoj se u takvom marksistickom »kruzoku« cesto razgovaralo bila je pradzis-filozofija. »Glavnu rec« u diskusijama imalo je nas 5-6 tada mladih sociologa. Za nas, kao i za vecinu i dalje buntovnih nastavljaca studentskog pokreta, praksisovska kriticka filozofija bila je najznacajnija marksisticka kriticka misao u nasem drustvu. Pa ipak, misao koja je, po nasim misljenjima, zasluzivala ozbiljnu kritiku. Milan Nikolic i ja izneli smo neka svoja kriticka razmisljanja i analize praksisovske filozofije na Korculanskoj letnjoj skoli 1971. Sustina nasih kritickih prigovora bila je, prvo, da najveci deo teorijskih radova praksisovaca ostaje u ravni akademske filozofije i, drugo, da se njihove kritike savremenog drustva, posebno jugoslovenskog, krecu u ravni isuvise opste, bolje receno nedovoljno konkretne kritike. Takav karakter kritike drustva, po mom misljenju, bio je logicna konsekvenca teorijsko-metodoloskog koncepta u kojem se misao revolucije definise kao filozofija. A upravo je tako misao revolucije definisana u programskoj najavi casopisa Pradzis (1964). Ono sto je tu pripisano filozofiji, tj. da bude »bespostedna kritika svega postojeceg, humanisticka vizija doista ljudskog svijeta i nadahnjujuca snaga revolucionarnog djelovanja«, moze se ostvariti, smatrala sam, samo u okvirima kriticke teorije drustva. Mislila sam, pri tom, na shvatanje kriticke teorije drustva kakve su u svojim studijama izneli Maks Horkhajmer i Herbert Markuze (1973 - Tradicionalna i kriticka teorija, Filozofija i kriticka teorija). Najistaknutiji predstavnici Frankfurtske skole nakon Drugog svetskog rata napustili su takav koncept kriticke teorije. Njihova kriticka misao o savremenom drustvu postajala je sve vise kriticka filozofija. U tom smislu povukla sam paralelu izmedju Frankfurtske skole i jugoslovenske pradzis-filozofije. Frankfurtski teoreticari objasnjavali su svoje napustanje prvobitne zamisli kriticke teorije time sto se savremeno represivno drustvo, u kojem je radnicka klasa integrisana u sistem, vise ne moze objasnjavati u kategorijama Marksove kritike politicke ekonomije. U pradzis-filozofiji ne porice se eksplicitno kljucni znacaj kritike politicke ekonomije, ali je oblast ekonomije na periferiji kritickih razmatranja. Neke kljucne ekonomske pojave i odnosi, kao i u kasnijoj Frankfurtskoj skoli, javljaju se u okviru filozofske teorije otudjenja i postvarenja. Slicno vazi i za Marksovu tezu, i ne samo Marksovu, o proletarijatu kao drustvenom subjektu revolucije. Pomenula sam i da se neki stavovi pradzis-filozofa mogu shvatiti i kao negacije ove teze.6 U svojoj »korculanskoj« kritici pradzis-filozofije govorila sam i o razlikama koje postoje unutar ove struje kriticke marksisticke misli u terminolosko-pojmovnom odredjenju drustava cije se politicke oligarhije pozivaju na marksizam i socijalizam. Neki autori govorili su o administrativnom, birokratskom, drzavnom socijalizmu (R. Supek), neki o »etatistickom socijalizmu«, »despotskom socijalizmu«, pa cak i »despotskom komunizmu« (Lj. Tadic). I neki drugi autori koristili su, iako redje, ove izraze. U kritickim tekstovima pojedinih praksisovaca govorilo se i o »staljinistickom socijalizmu«.

Izraz samoupravni socijalizam upotrebljavao se i sa i bez navodnika (kao uglavnom ideoloska konstrukcija i kao drustvo kojem kriticka misao tezi). Za vecinu autora, koji su svoje kriticke radove objavljivali u casopisima Pradzis i Filozofija i sve cesce i u Sociologiji, ovakva odredjenja su bila, s razlogom po mom misljenju, neprihvatljiva. Isticali su, neki decidirano, da danas ne postoji kriza socijalizma, vec kriza pojma socijalizma (D. Grlic, M. Zivotic...). S. Stojanovic i M. Kangrga smatrali su da se moze govoriti o novom tipu klasnog drustva. S. Stojanovic definisao je to novo klasno drustvo kao etatizam. M. Kangrga kao politicko (gradjansko) drustvo. Kada je u pitanju novi tip klasnog drustva, onda je logicno, smatrala sam, da se ono uopste ne oznacava kao socijalisticko. Nazivati drustvo u kojem su stvoreni i u kojem se reprodukuju klasni odnosi znaci i obesmisljavanje same ideje i angazmana za socijalizam. I, na kraju, pomenucu jos jedan prigovor koji sam te davne godine uputila praksisovcima. Rec je o vezivanju staljinizma za sovjetsko drustvo. To su, po nekom mom uvidu, cinili, sto eksplicitno sto implicitno, i praksisovci koji su staljinizam smatrali negacijom socijalizma, i oni koji su ga, uz ostre kritike, ipak svrstavali u nekakav socijalizam. Bez analize staljinizma KPJ, smatrala sam, nema ni konkretne kriticke analize jugoslovenskog drustva.7

Kako se razmisljalo i da li se i sta cinilo na stvaranju Revolucionarne radnicke partije? Pomenula sam vec da je jedna od kljucnih parola studentskog protesta, i kod nas i u svetu, bila studenti - radnici. Za buntovne studente, i ne samo studente, i posle '68. bila su samorazumljiva i pitanja i interesovanja za mogucnosti i pretpostavke revolucionarnog radnickog pokreta. Kritika ideoloskih shvatanja vladajuce garniture, u kojima se ona, tj. vladajuca partija, predstavljala kao istinski zastupnik interesa »vladajuce radnicke klase« (vec u to vreme se sve cesce dodavalo i »radnog naroda i naroda i narodnosti«), bila je takoreci »dnevna tema« u razmatranjima i razmisljanjima u okviru alternativne, kriticke javnosti. Partijsko-drzavnom vrhu, koji je u kritickoj javnosti kvalifikovan najcesce kao jezgro nove vladajuce klase (koja je nazivana jos i upravljackom klasom, etatistickom klasom, partokratijom, birokratijom...) cesto su u razlicitim formama upucivana pitanja: kako to da pripadnici »vladajuce klase« sve cesce ostaju bez posla, zasto strajkuju, zasto masovno odlaze u Nemacku i druge bogatije zapadne zemlje, s kojim pravom ovdasnji vlastodrsci zahtevaju za nase radnike veca prava u tim zemljama nego sto su ih imali ili ih imaju radnici u nasoj zemlji? Secam se da su na jednoj od tribina na Filozofskom fakultetu (mislim da se nije radilo o »Crvenom konjicu«) sva ova pitanja postavljena jednom sindikalnom gradskom funkcioneru (Djordje Lazic). Suocen sa mnostvom ovakvih pitanja i potpitanja u jednom trenutku je ekonomsku emigraciju poceo da objasnjava »prirodnom teznjom za pecalbom«. Na to sam ja upitala kako to da samo radnici »vole pecalbu« a ne i politicari, sindikalni funkcioneri... Za strajkove je tvrdio da nisu u nasem drustvu oblik klasnih sukoba. Objasnjenja su mu bila konfuzna, kao i druga oficijelna tumacenja uostalom.8 Za mene, kao i neke druge ucesnike te tribine, sve veci broj strajkova, sve veca nezaposlenost i odlazak nasih radnika u inostranstvo ukazivali su na zaostravanje klasnih odnosa u drustvu i na zacinjanje radnickog pokreta.

Sve negde do proleca 1971. ja sam perspektive revolucionarne promene vezivala pre svega za spontano razvijanje i revolucionisanje radnickog pokreta. Ili, preciznije receno, mislila sam da radnicku klasu njen drustveni polozaj spontano vodi ka pokretu za radikalnu promenu drustva o kakvoj su govorili buntovni studenti i kriticki socijalisticki intelektualci. Do tada sam retko razmisljala o nekoj novoj radnickoj partiji. I kada sam o tome pocela intenzivnije da razmisljam, bila sam prilicno skepticna. Imala sam u vidu cinjenicu - u mojoj percepciji cinjenicu - da su u revolucijama DzDz veka sve vece i(li) uticajnije radnicke partije imale i izrazito negativnu ulogu, ulogu sputavanja i gusenja radnickog pokreta. Mislila sam na zapadne socijaldemokratske partije koje su uoci Prvog svetskog rata glasale u parlamentima za ratne kredite, tj. za rat, na ulogu nemacke socijaldemokratije, narocito njenog vodjstva, u gusenju Novembarske revolucije saveta i ubistvu Roze Luksemburg i Karla Libknehta, na boljsevicko gusenje Kronstatskog ustanka i zabranu radnicke opozicije Sljapnikova i Kolontajeve... U krugu ljudi koji su smatrali da je revolucionarna radnicka partija nuzan cinilac revolucionarne promene drustva o problemima koje sam pomenula cesto se i dugo raspravljalo. U diskusijama tog tipa nije bilo niceg tajnovitog. To vazi i za diskusije tipa reforma - revolucija, revolucija - sila, radnicki pokret - partija... U takvim situacijama diskutanti nisu obracali paznju da li, na primer, u studentsku sobu ulaze cimeri, cimerke, gosti. Diskusije su poprimale »drugi tok« ako se pre toga razgovaralo o staljinistickom karakteru SKJ, odnosno KPJ prema SKP(b), nacinu na koji je J. Broz dosao na celo KPJ, stradanju istaknutih funkcionera KPJ u sibirskim gulazima. U svim diskusijama najkonspirativnija je bila, zapravo, ideja o revolucionarnoj radnickoj partiji ovde i sada. U konkretizaciji te ideje do kraja 1971. nije se odmaklo dalje od teorijskih razmisljanja i rasprava o ciljevima i mogucoj, pozeljnoj i drustvenoj situaciji primerenoj organizaciji. Zapravo, ta ideja je utoliko »konkretizovana« sto se smatralo da bi Inicijativna grupa za RRP trebalo da bude prvi, mali korak ka stvaranju nove partije. Ali, ni takva grupa nije postojala. Sem ukoliko se taj pojam ne shvati tako siroko da se pod njim podrazumeva skup ljudi koji, takoreci svako na neki svoj nacin, tezi, zeli, misli o tome kako osnovati RRP. A medju tim ljudima bilo je i onih koji su o tome sistematicnije i »duze« razmisljali, i onih za koje je to iz bilo kojih razloga bila samo »na trenutak« inspirativna ideja. Jedna verzija o ciljevima i organizacionim formama buduce RRP postojala je na papiru Milana Nikolica, »potpisana« sa IG RRP. Bila je to i jedina verzija u pisanom obliku. Bilo je tu i ideja i stavova o kojima se prethodno raspravljalo, sa kojima su i neki drugi ljudi bili saglasni, ali, pre svega, bio je to Milanov tekst. Dakle, ne ni tekst pisan po ovlascenju »grupe«, niti tekst prihvacen kao politicka platforma »grupe«.9 Umesto o grupi, pravilnije je - kao sto sam vec pomenula - govoriti o kruzoku ili krugu ljudi, koji je, po svojim intencijama, tek trebalo da preraste u inicijativnu grupu za revolucionarnu radnicku partiju. Da li bi se to i dogodilo, da do hapsenja nije doslo, spada u domen onih prica o tome »sta bi bilo kad bi bilo«. Sudeci po zaru, ozbiljnosti i znanju nekih ljudi iz naseg »revolucionarnog debatnog kluba« mislim da bi se to u nekoj doglednoj buducnosti, ipak, dogodilo, odnosno pocelo dogadjati. Najverovatnije, po mojoj proceni, bez nekog veceg uspeha.

U jednom trenutku, S. Miletic »prevazisao« je cak i samog sebe: optuzio nas je, sve troje, da smo, ni manje ni vise, povezani sa Jelicevim ustasama

Hapsenje, zatvor...
Govor Branka Pribicevica, predsednika UK SK BU, profesora na FNP, najavio je novu fazu obracuna. Negde krajem novembra ili pocetkom decembra, koliko se secam, on je odrzao zastrasujuci govor o »trockistickim trojkama« na Beogradskom univerzitetu. Po prvi put nakon Drugog svetskog rata trockisti su pomenuti kao realna opasnost, tj. neprijatelji drzave, sistema, samoupravljanja... U prvih nekoliko godina nakon rata trockizam i trockisti su pominjani u politickim govorima i raznim partijskim dokumentima, ali kao stvar proslosti. Ko god je ista znao o istoriji partije (KPJ) i sire, staljinizmu, znao je i da iza verbalnih napada na trockizam slede hapsenja. Otprilike u to vreme izaslo je i reprint izdanje Proletera, partijskog glasila izmedju dva svetska rata. Tada sam ga samo prelistavala (u zatvoru temeljno iscitala) i bilo mi je vise nego jasno da prema onima koje vlast osumnjici za trockizam nece biti milosti. (I B. Pribicevic »zglajzao« je sa partijsko-politickih funkcija kao liberal.)
Mogla sam reci, sebi i drugima, da nisam trockistkinja, ali, posle Pribicevicevog govora, znala sam da i ja mogu biti uhapsena. Nisam imala iluzija o tome da vlast koja je najavila ostar obracun sa trockizmom ima sluha za takve nijanse kao sto su biti trockista i uvazavati Trockog i trockiste kao ljude koji su se, recju i(li) delom suprotstavljali staljinizmu. Nisam imala iluzija ni o tome da vlast, zbog svojih potreba, nece prikaciti etiketu trockizma i ljudima koji prema Trockom i trockizmu nemaju neki profilisan stav. Nisam znala, niti sam mogla znati, koliko ce »trockista« organi gonjenja, po politickom nalogu, isfabrikovati. Nije mi bilo jasno ni zasto se bas u vezi sa »trockistima« govori o trojkama.10

Uskoro nakon Pribicevicevog govora usledio je prvi pretres stana i saslusavanje koje se manje ili vise eksplicitno »vrtelo« oko trockizma. Radilo se o jednom profesoru sociologije. Ime nije pominjano u javnosti, pa ga ni ja necu navesti. Bilo je to negde pred Novu 1972. godinu. Sedmog januara 1972, za Bozic dakle, uhapseni su Milan Nikolic i Pavlusko Imsirovic. Saslusavana je i Svetlana Vidakovic, tada Milanova devojka. Od nje sam i saznala da su moji drugari uhapseni i da su sanse da budu pusteni nikakve. Sutradan je to vec bilo sasvim jasno. Naime, u to vreme je, po ZKP-u, covek mogao da bude zadrzan u pritvoru 24 sata a da protiv njega ne bude doneseno resenje o pokretanju istrage. I Milanu i Pavlusku u takvom »resenju« stavljana je na teret »osnovana sumnja« da su pocinili krivicna dela iz clana 117, stav 1, KZ SFRJ (»udruzivanje protiv naroda i drzave«) i clan 118, stav 1 i 2 (»neprijateljska propaganda« - laicki receno »obicna« i »u sprezi sa inostranstvom«). U to vreme bas nista odredjenije nisam znala o glavi DzV KZ (krivicna dela protiv naroda i drzave), ali sam takoreci »u letu« saznala da nema »neprijateljskog udruzivanja« bez bar tri osobe. Zakljucak je bio neumoljiv - hapsenje bar jos jedne, trece osobe, sledi uskoro. Posle nekoliko dana kidnapovan je iz studentske sobe u »Penezicu« Pavluskov prijatelj i moj drugar, ruski student Vladimir - Volodja (nazalost, prezimena se ne secam). Ekspedovan je u SSSR. KGB i SDB su, ocigledno, dobro saradjivali. Nesrecna Volodjina majka, kojoj su, bez sumnje, »napunili usi« pricama o sinovljevoj »neprijateljskoj delatnosti« dosla je u Beograd. Ali, Volodju su vec bili odveli. Istog dana i ona se vratila nazad. Jedan Volodjin kolega, sudanski student, ispricao mi je istog dana, na ne bas dobrom srpskohrvatskom jeziku, sta se i kako dogadjalo. Bilo mi je i krivo i zao sto nisam videla Vladimirovu majku. Volodja, student, koliko se secam, Rudarskog fakulteta, dosao je u Beograd kao breznjevljevski komsomolac. U trenutku kada je nasilno odveden bio je, po svojim ubedjenjima, sovjetski disident. Ne znam da li zbog zakonskih propisa ili neceg drugog, tek Volodja nije bio ukljucen u ovdasnju »neprijateljsku trockisticku trojku«. Nakon Pavluskovog i Milanovog hapsenja, a narocito nakon Volodjinog odvodjenja, iz dana u dan sve jasnije mi je postajalo da ulazim u sve uzi krug za »izbor« treceoptuzene. Sve do hapsenja nisam bila sigurna da cu bas ja biti ona treca. Da sam »kandidatkinja u uzem izboru« zakljucivala sam po intenziviranju pracenja. Od '68. cesto sam slusala price o pracenju i izbegavanju, tj. eskiviranju nezeljenih pratioca. To je jedna od tipicnih disidentskih prica. Te, uglavnom »muske price«, pomalo su me iritirale. Moj stav je bio »njihovo je da nas prate, nase je da ih ignorisemo«. Znam, meni je bilo lakse da to kazem nego mnogim drugim ljudima. Em me, uverena sam, veoma dugo DB-ovski dousnici i nisu pratili (nisam bila »znacajna osoba« sa njihovog stanovista), em mi je bilo prilicno lako, s obzirom na moju izrazitu kratkovidost, da »ignorisem« ono sto ne zapazam. Dve-tri nedelje pred hapsenje nije mi polazilo za rukom, uprkos principijelnom stavu, da ignorisem uhodjenje i uhode. Portir zenskog bloka u »Penezicu« poceo je da obavestava moje prijatelje i poznanike da nisam u sobi, i kada sam izasla. A mene je obavestavao o tome ko me je trazio, nekad navodeci ime, a nekad opisujuci osobu (osobe). Do pre nekih mesec dana on bi morao da pogleda u knjigu stanara da bi proverio ima li me tu i u kojoj sam sobi. U studentsku sobu u kojoj sam stanovala sa dve cimerke pocele su da dolaze cimerkine kolege sa studija koje pre toga nisu dolazile. I manje ili vise te »kolege« su zapodevale razgovore na politicke teme sa mnom, i pokazivale upadljivo interesovanje za »moje« knjige. Kazem pod navodnicima moje zato sto je tu bilo i mnogo knjiga mog drugara kod kojeg je, nakon verbalne hajke na trockizam, najpre izvrsen pretres, bilo je tu i Pavluskovih knjiga koje sam, nakon njegovog hapsenja prenela kod sebe da bi ih sacuvala, bilo je tu i nekoliko Volodjinih knjiga koje su mi dale njegove kolege. Nisam smatrala da je opasno imati toliko i takve knjige i casopise, jer, na kraju krajeva, knjige koje nisu bile moje vec su prosle kroz policijsku trijazu. Bilo mi je jasno da su gosti mojih cimerki zapravo policijski dousnici. One su mi se, nakon posete, izvinjavale. I njima je bila jasna svrha posete. Uverena sam da one ni na koji nacin nisu bile svesno umesane u dousnicke rabote. Nisam smogla snage da takve »tipove« isteram iz sobe. Kako isterati cimerkinog gosta ili goste? »Gosti« su navratili nekoliko puta, u razlicitom sastavu. Da se neko koga sam licno poznavala ponasao tako kao ovi »gosti« najurila bih ga iz sobe »samo tako«.11 Pracenje je, na kraju, poprimilo i formu direktnog zastrasivanja. Neko je, dok sam u nocnim satima radila u domskoj citaonici, izigravao manijaka. Kada sam konacno shvatila da »buka« koju sam povremeno cula ne dolazi od udara granja u staklene zidove citaonice i kada sam u mraku ugledala nekakvu musku spodobu »srce mi je sislo u pete«. Pokupila sam papire sa stola, bolje reci zgrabila, i izjurila. Portira na portirnici nije bilo. Neko je za mnom trcao do prvog sprata. Jos »dugo« cula sam »tapkanje u mestu«. Tek kada sam se »kao bez duse« svalila u svoj krevet shvatila sam da se ne radi o nekakvom »obicnom manijaku«. Bio je to, sigurna sam, ili portir-dousnik, ili neki njegov »pajtas«. On, ma ko bio, i nije nameravao nista drugo da mi ucini sem da me »propisno« zastrasi. Kada sam to »skontala« bila je to mala uteha za pretrpljeni strah.

Dva dana nakon toga, u rano jutro, dvojica DB-ovaca »upala su« u moju studentsku sobu. Sa njima je bio i »moj omiljeni« portir. Bilo je to 21. januara 1972. Hapsenju je, po obicaju, prethodio pretres stana, tj. u mom slucaju studentske sobe. Iako sam bila bunovna, jednog od DB-ovaca iz cuga sam prepoznala. Bio je to u studentskim krugovima »cuveni« Panta (Pantelic). Pre toga nikada u zivotu nisam ga videla. Ali, po opisima drugih, nepogresivo sam znala da je jedan DB-ovac upravo Panta. Kada sam ugledala svoje egzekutore »srce mi je lupalo kao ludo«, u stomaku nekakva »ledena nervoza«, a ipak, osetila i sam neku vrstu olaksanja. Olaksanja zato sto mi je sada bilo jasno da sam ja »treci covek«. Nije vise bilo neizvesnosti. Pretres je bio temeljan. Izdvojili su i »konfiskovali« gomilu knjiga i casopisa. Zaplenili su i moje dnevnike iz gimnazijskih i studentskih dana. Ni jedna jedina rec iz tih dnevnika nije iskoriscena u istraznom postupku, ali mojih dnevnika nema vise. Pretpostavljam da su vec odavno reciklirani. Nikada vise nisam vodila dnevnicke beleske.

Nakon pretresa, Pantelic i Krivokapic (student prava, kako mi se predstavio) odveli su me u SDB. Najpre su oni pokusali da me saslusavaju. Panta strogo, Krivokapic u blagom tonu. Da li je bila u pitanju podela uloga ili razlicitost karaktera, ne znam. Pitali su me uglavnom za knjige. Postavljali su mi i pitanja vezana za Pavluska i Milana... Na njihova pitanja odgovarala sam pitanjem da li sam uhapsena. Na to su mi oni rekli da se to jos ne zna i da mnogo toga zavisi od mene. Saslusavali su me i neki drugi u drugim prostorijama. Slicna pitanja - isti odgovori. Jedan covek osornog drzanja - po nacinu na koji se njegov prethodnik u saslusanju odnosio prema njemu zakljucila sam da je znacajnija »zverka« - izdrao se na mene i pretecim glasom mi rekao da sam uhapsena. Trazila sam advokata. Vicuci je izasao iz kancelarije. Dugo nikog nije bilo. Odspavala sam na fotelji. Vec je bilo vece kada su me dvojica otpratila do kola i odvezla u Gradski SUP. Tamo sam bar sat-dva provela u nekoj podzemnoj prostoriji. Na kraju, osamucenu od umora priveli su me istraznom sudiji. Bio je to Svetislav Stevovic. On i nije pokusavao da me saslusava. Pitao je za licne podatke - generalije, kako se to kaze u sudskoj terminologiji - i izdiktirao ih sekretarici. Dvojica uniformisanih policajaca »strpala« su me u maricu i odvezla u CZ. Pretres, ovog puta licni, oduzimanje kaisa, pertli sa cizama, revers za pare... Dali su mi dva odvratna gruba cebeta i »ekspedovali« me u samicu. Pred samicom mi policajac rece da cigarete mogu da unesem, ali ne i sibicu. Objasni mi da se sibica stavlja iznad vrata celije i da dezurni strazar u toku dana na svakih sat vremena pusacima pali cigaretu. Bilo je to prvo pravilo zatvorskog zivota koje mi je saopsteno. U hladnoj celiji, bez svetla, jedva sam nazrela krevet, tj. zatvorskim zargonom receno, palacu.

Prvih deset dana u zatvoru je najteze. Bar 4-5 dana nisam mogla da jedem. Nepodnosljiv mi je bio smrad amonijaka koji je dolazio iz otvorenog NjC-a. Samice su projektovane tako da zatvoreniku zagorcaju zivot. U njima uopste nema elektricnog svetla. Nema ni radijatora. Dnevno svetlo je slabo. Celijsko prozorce, nesto ispod tavanice, premrezeno nekom zicom, »gleda« na zatvorski hodnik, a hodnik na visoke zidove zatvorskog dvorista. Ali, vremenom se covek navikne. Kada su mi stigli prvi paketi sa posteljinom i odecom, a zatim i knjigama, samica mi vise nije izgledala strasno. Prijatelji su me pretplatili i na novine. Uz pomoc advokata, divnog coveka i sjajnog profesionalca, izborila sam se i za hemijsku olovku. Saznanje da me prijatelji nisu zaboravili i da me roditelji podrzavaju mnogo mi je znacilo. Prva oceva poseta bila je za mene izuzetno bolna. I on i ja jedva smo zadrzavali suze. Ponajvise zbog toga sto je on bio s jedne, spoljne, a ja sa druge, unutrasnje strane velikih zatvorskih vrata sa resetkama. Drugi put je vec bilo lakse. Covek se i na to navikne. U samici sam bila nesto malo vise od tri meseca, do podizanja optuznice. Kasnije jos deset dana, ali po kazni. Kao zena imala sam privilegiju da setam sama po zatvorskom dvoristu. Bila sam, naime, jedina zena u samici, u povecem nizu samica poredjanih duz jednog dugog hodnika. Zaista to smatram privilegijom. Mnogo teze bi mi palo da sam morala da drzim ruke iza ledja i da me neko u toku setnje nadzire. Ta privilegija je bila, naravno, puka slucajnost. Ali, imala sam i jednu znacajnu i ne slucajnu privilegiju. Ni u samici ni kasnije, u grupnoj sobi, nikad me niko nije udario. Strazar koji je izmlatio zatvorenika u samici do moje zato sto je razmestio »krevet« pre vremena nije ni zamahnuo palicom na mene. Nije to bilo zato sto sam zena. U grupnoj sobi videla sam da je jedna mlada devojka bila »modra« od batina. Po mom misljenju, zatvorskim strazarima i nadzornicima bilo je nalozeno da ne tuku »politicke«. Bilo je vike, pretnji silom, ali ne i fizickog nasilja. Naravno, iznosim ovde svoje misljenje i svoje iskustvo.

Od hapsenja pa do podizanja optuznice - dakle, dok sam bila u samici - i istraznog sudiju i tuzioca najvise je zanimalo, kao DB-ovce pre toga, otkud mi knjige i casopisi oduzeti prilikom pretresa. Shvatila sam, s razlogom mislim, da je to pitanje trebalo da bude uvod u dalju »istraznu pricu«. Ali, cinilo mi se tada da oni i nemaju nikakav drugi dokaz protiv mene sem tih knjiga. U resenju o pokretanju istrage kao »dokaz« mog »neprijateljskog udruzivanja i neprijateljske propagande« navodjeni su naslovi trockistickih, sa i bez navodnika, knjiga, brosura, casopisa, letaka... U zalbi na pomenuto resenje navela sam da su neki od tekstova koji su okvalifikovani kao trockisticki zapravo antitrockisticki. Tako je okvalifikovan jedan neveliki tekst pod nazivom »Istina o Kronstatu« koji sam ja prevela a u kojem se Trocki, zbog svoje uloge u gusenju Kronstatskog ustanka, naziva, izmedju ostalog, i ubicom. Tako je okvalifikovana i jedna knjiga, zapravo zbornik ruskih autora, pod nazivom Anarhizam, trockizam, maoizam, koja se u srpskohrvatskom prevodu pojavila negde krajem 60-ih godina. I na prvom saslusanju insistirala sam na tome. I sudija i tuzilac gledali su me »belo«. Izgleda da sam ih do podizanja optuznice uspela da »ubedim« da druga knjiga nije trockisticka. Nije pominjana ni u optuznici ni na sudjenju. Ali od »Istine o Kronstatu« nisu odustajali. Valjda zbog toga sto bi bilo bas »zgodno da je taj tekst trockisticki« - em sam ga ja prevela, em je prilikom pretresa nadjen u nekoliko primeraka. Tuzioceva pitanja o tome otkud mi ova ili ona knjiga bila su nabijena agresijom. Na moj odgovor da imati knjige nije neprijateljsko delo uzvratio je tvrdnjom da je posedovanje neprijateljskih dela neprijateljska delatnost i da samo osoba koja zna da je kriva nece da odgovara na takva pitanja. U hipu sekunde, instinktivno, prihvatila sam njegovu terminologiju i njegov »savet« i rekla da cu reci otkud knjige, ukoliko mi se dokaze da su »neprijateljske«. (Dobro da nisam imala Mein Kampf.) Tuzilac se uzurbao, nervoznim pokretima trazio je nesto »neprijateljsko«. Zakacio se za neki trockisticki bilten i rekao mi »evo vidite, ovo je ilegalno«. Da li se rec ilegalno u biltenu pominjala ili ne, ne znam. Na moj odgovor da ilegalno ne znaci isto sto i neprijateljsko jer, rekoh, i KPJ je pre rata bila ilegalna, tuzilac, ne po dobru cuveni Stojan Miletic, najpre je pocrveneo i zapenusio a potom, doslovce, poskocio, cak i izjurio iz prostorije u hodnik. Ni moj branilac, pa cak ni istrazni sudija, nisu mogli da prikriju osmeh. Ja sam ga zacudjeno posmatrala. Vise ga se nisam plasila. S. Miletic bio je mali Visinski, bez ovlascenja koja je Visinski imao.12 Na pitanja o literaturi, postavljana u razlicitim varijantama na nekoliko saslusanja, odgovarala sam otprilike isto, s tim sto sam se uglavnom zadrzavala na onome da knjige nemaju veze sa krivicnim delima koja mi se pripisuju. Zasto sam bila tako »tvrdoglava«? Izmedju ostalog i zato sto nisam mogla dati nikakav, po mom poimanju, logican odgovor a da ne pomenem neko ime. Odgovorila bih ja njima da sam knjige kupila u knjizarama, ali sam znala da bi me lako

»uhvatili u lazi«. Zapravo, mogla sam i tako pa neka oni dokazuju da nisam. Ali, jednostavno se toga nisam setila.13 Pored pitanja o poreklu literature, postavljeno mi je i pitanje o Milanovom tekstu (nije mi receno da je Milanov) koji je potpisan sa IG RRP. Ali, nisu na tome insistirali.14 Rekla sam da taj tekst prvi put vidim. Bila je to moja prva laz u toku istraznog postupka. Druga laz ticala se pitanja o mom prisustvu na jednom velikom medjunarodnom skupu, uglavnom istocnoevropskih disidenata, u Esenu, pocetkom juna 1971. Mislim da me je istrazni sudija »procitao«, ali nije mogao i da dokaze da sam bila.15 Time je istrazni postupak uglavnom okoncan. Svega, mislim, 4-5 saslusanja, a mozda i manje. Nije bilo ni suocenja sa optuzenima iz »grupe«. Usledila je i optuznica koja je bila prosirena i sistematizovana verzija resenja o pokretanju istrage. Nisam se mnogo uzbudjivala zbog nje. Vise me je brinulo sto su me, takoreci, odmah po urucenju optuznice, premestili u grupnu sobu. Dok sam citala optuznicu osecala sam se, po ko zna koji put, kao da sam »ubacena« u neki teatar apsurda.16

U grupnoj sobi ima svetla, NjC je zatvoren. Kreveti imaju nekakve madrace. Ali, nisam brinula zbog »komfora«, vec zbog drugih zatvorenica. U sobi je bilo smesteno obicno 10-15 zena. Nikada pre toga nisam imala nikakav blizi kontakt sa osobama optuzenim ili osudjenim za »obican« kriminal. Sve sto sam iz silne zatvorenicke literature, koju sam do tada procitala, znala o odnosu »kriminalaca« i »politickih« govorilo mi je da sam bezbednija u samici nego u grupnoj sobi. A ni zatvorenice mi, na prvi pogled, nisu ulivale poverenje. Simpaticna mi je bila samo Zelenika, koja mi je s vrata rekla da ja »koji sigurno nisam krao, nisam se kurvao a ni ubio« mora da sam »studentkinja«. Zakljucila je to, naravno, po knjigama. Ubrzo se ispostavilo da je ona godinama prosjacila u Studentskom gradu. Prisetila sam se njenog simpaticnog nacina prosnje, pred raspust, kada je studentima dovikivala »kolege, hocemo li na matematiku«. Odusevila se kada sam se toga setila. »Led« je bio probijen. Druge zatvorenice gledale su me kao »cudo«, ali ne neprijateljski. Za dan-dva manje-vise sve su mi ispricale svoje licne price. Bar pola zatvorenica, koje sam tih 6-7 meseci upoznala, i nisu trebale da budu u zatvoru. »Moja« Zelenika dospela je u zatvor zbog uzimanja para za »gledanje u dlan«. Jedna druga, takodje starija zena, zbog kradje 200 gr kafe u samoposluzi. Ta nesrecnica jedva je hodala - tuberkuloza u poodmaklom stadijumu. Nekoliko zena bavilo se prostitucijom, doduse usput i dzeparenjem, na »stajgu«. Iako socioloskinja po obrazovanju, tada sam prvi put cula za »stajg«. Bilo je naravno i zena optuzenih za ozbiljnija krivicna dela. Najvise sam se plasila neke Silvije, optuzene za ubistvo jedne babe. Ispostavilo se da smo Silvija i ja postale »dusa« transformacije skupa zatvorenica »nase« zatvorenicke sobe u neku vrstu cudne, zanimljive i uglavnom snosljive, cak ugodne, zatvorenicke »zajednice«. Bilo je i konflikata i svadja, ali bez tezih posledica. Silviju sam naucila da cita i pise. Zavolela je Lorkinu poeziju. U dugim vecerima, nakon gasenja svetla, zene su pazljivo slusale moje tiho recitovanje pesama D. Maksimovic, Lorke, Nerude... Silvija je pricala zanimljivim i socnim narodskim jezikom »skaske strave«. Za Novu 1973. pevale smo i pesme poput one »Scepaj ga, ne daj ga, jer je muskarac«, zatvorenicku »himnu« »Na Sing Singu zastava se vije«, ali i, po mojoj zelji, »Internacionalu«. U trenutku dok smo pevale »Internacionalu« u sobu je uleteo jedan bahati nadzornik koji inace »ocima nije mogao da me vidi«. Ko zna zbog cega ga je iznerviralo bas pevanje ove internacionalne radnicke »himne«. Udario je pendrekom prvu zenu na koju je »naleteo«. Stala sam izmedju njih. Urlao je, pretio da cu ja videti »svog boga« kada mi stigne pravosnazna presuda, ali udario me nije. Ne zato sto sam ja bila neka »snaga«, vec, kao sto sam pomenula, zato sto nije smeo. Uspeo je da prekine nase zatvorenicko novogodisnje »slavlje«. Ali, nijedna zena me nije osudila zato sto smo pevale

»Internacionalu«. Sve smo svojski osudjivale nadzornika. Eto, takva je bila nasa zatvorenicka zajednica.17

Istraga je, ocigledno, imala problema ne samo da me »uklopi u grupu«, vec i da dokaze da sam se bavila »neprijateljskom propagandom«

Sudanija
Sudjenje je pocelo pocetkom jula. Mozda zvuci pateticno, ali osecala sam se »super«. Bila je prekinuta monotonija zatvorenickih dana. Videla sam moje optuzene drugare. Konacno sam oca i sestricu mogla normalno da zagrlim i poljubim. Uspele su da mi pridju, u nekakvoj cekaonici, i neke drugarice. U sali za sudjenje bilo je puno meni dragih i znanih lica. Sa stanovista optuzenog (optuzene) samo prisustvo takvih ljudi u sudnici mnogo znaci. Znaci i da na »slobodi« jos postoji otpor, dozivljava se i kao konkretna solidarnost, kao znak podrske i ohrabrenja, barem u smislu osude vinovnika represije.18
Sudeci sudija na nasem procesu, u okviru petoclanog sudskog veca, bio je Milivoje Djokic. Tuzilac je, sto je inace pravilo u sudskim postupcima, ostao isti. Prvooptuzenog M. Nikolica branio je tada najpoznatiji beogradski advokat za »politicke delikte« Srdja Popovic. Imsirovicev advokat bio je doajen advokature, stari beogradski advokat Savo Strugar. Tu je bio i moj branilac Vitomir Knezevic. Kao treceoptuzena, kako to vec nalaze sudska procedura, bila sam »zapostavljena« cela dva dana. Vrlo kratko sam, na pocetku procesa, sedela na optuzenickoj klupi. Od treceg dana bila sam stalna clanica »ekipe« na optuzenickoj klupi. Dva dana je moj otac pazljivo pratio sudjenje, a mog imena takoreci nigde. Krajem drugog dana sudjenja presreo je u hodniku tuzioca i upitao ga zasto sam ja uopste optuzena kada me niko ni za sta i ne tereti. S. Miletic odbrusio je mom ocu da sam ja »zapravo najopasnija, zato sto sam unistila dokaze«. Tuzilac je tokom celog sudjenja bio u »svom elementu«. Imsirovicu je bar 5-6 puta zapretio pokretanjem novog krivicnog postupka. Tako je reagovao i na njegovu zavrsnu rec odbrane. To se jos nekako i moglo ocekivati od ostrascenog sluzbenog branioca poretka. Ali, u jednom trenutku, S. Miletic »prevazisao« je cak i samog sebe: optuzio nas je, sve troje, da smo, ni manje ni vise, povezani sa Jelicevim ustasama. Ne mogu da se prisetim sta ga je »inspirisalo« za takvu izjavu, ali ta njegova optuzba ostala mi je trajno u secanju. Nekoliko sekundi, doslovce, ostala sam bez daha. Tisinu je prekinuo moj advokat. Tuzilac se nije dao »privesti sebi«. Urlao je na V. Knezevica, obracajuci mu se sa ti i nazivajuci ga Vandom (Vanda je bila u to vreme popularna bugarska prorocica).19 Predsedniku sudskog veca nije bilo lako. Ali, nisam tada mnogo o njemu razmisljala. Registrovala sam samo da je korektniji od istraznog sudije. Za mene licno najbolniji trenutak u toku sudjenja bio je kada se u sudnici pojavio jedan moj ucenik u svojstvu svedoka optuzbe. Bio je to jedini svedok u toku celog procesa protiv »opasne neprijateljske grupe«. Nekoliko meseci, uglavnom zbog para, u ocekivanju univerzitetske stipendije, radila sam naime u Centru za strucno usavrsavanje radnika PK »Beograd«. Na jednom od predavanja, nakon Milanovog i Pavluskovog hapsenja, kako je na sudjenju konstatovano, »govorila sam o socijalnim nejednakostima, dala doticnom uceniku jedan letak o tome i pozivala druge ucenike na sastanke i tribine na Filozofski fakultet«. Nesrecni ucenik dao je svoju izjavu najpre u potpuno birokratskom zargonu. Izgovorio je reci »neprijateljska propaganda«, »pozivanje«, »letak«... Kada se opustio i poceo da govori svojim recima utisak koji se mogao steci o mom predavanju bio je drukciji. Moja rekonstrukcija predavanja od pre 6-7 meseci bila je sadrzajnija, razume se, od ucenikove. Ali, koga je to uopste interesovalo u prilicno nadrealnoj atmosferi sudskog procesa? Da ne bude zabune, jesam pomenula na kraju casa, koji sam uvek zamisljala i koncipirala kao dijalog, da su studenti u protestu '68. bili protiv drustvenih nejednakosti, da je taj problem jedna od kljucnih tema o kojoj raspravljaju studenti na svojim zborovima, tribinama, o kojoj se pise u studentskoj stampi. Ali, nisam ucenike pozivala da dolaze na bilo kakve skupove. Jesam citirala neke statisticke podatke iz jednog teksta o socijalnim nejednakostima, koji je na jednom od brojnih studentskih zborova deljen. I jesam jedan primerak tog teksta dala upravo doticnom uceniku. I to je sve. Da kazem jos samo da su u tom »letku« bili sadrzani uglavnom statisticki pokazatelji o socijalnim nejednakostima u nasem drustvu. Da sam znala da ce i jednog mog ucenika DB maltretirati zbog mog predavanja verovatno bih »preskocila« celu lekciju o klasnoj i slojnoj strukturi drustva. U kontekstu kljucne teze optuznice, da smo mi, optuzeni, neprijateljska trockisticka grupa, izjave mog ucenika imale su sasvim sporednu ulogu. Pre sudjenja istraga je, ocigledno, imala problema ne samo da me »uklopi u grupu«, vec i da dokaze da sam se bavila »neprijateljskom propagandom«. Svedocenje mog ucenika bilo je jedan od »ubedljivijih« sporednih dokaza za neprijateljsku delatnost optuzenih. Drugi »dokazi« slicnog tipa i funkcije bile su recenice, neretko i reci, iz privatnih pisama, uglavnom Milanovih, upucenih njegovoj devojci. Okosnica za osudu bile su - Milanova izjava da je on napisao tekst ispod kojeg je pisalo IG RRP i da ga je pokazao samo Pavlusku (koji je to poricao), i cinjenica da je beleske na marginama tog teksta sudski vestak desifrovao kao moje (sto ja na sudu nisam priznala). I presuda je bila tu, kako-tako »sklepana«.

Dvadeset prvog jula 1972. Okruzni sud u Beogradu doneo je presudu u kojoj se konstatuje da su optuzeni izvrsili krivicno delo udruzivanja protiv naroda i drzave iz cl. 117, st. 1 u vezi sa clanom 100 KZ. Milan Nikolic i Pavlusko Imsirovic osudjeni su na po dve godine strogog zatvora a ja, Jelka Kljajic, na godinu i sest meseci strogog zatvora. U presudi nije bilo, kao u optuznici, terecenja za neprijateljsku propagandu. U presudi »neprijateljska grupa« nije okarakterisana kao trockisticka, vec samo kao neprijateljska. U obrazlozenju presude pominjali su se, izmedju ostalog, i Trocki i trockisti i trockizam, ali osudjena trojka nije kvalifikovana kao trockisticka.

Dosudjene kazne nisam dozivela kao velike. Samo u jednom trenutku, prilikom izricanja presude u sudnici, kada mi se ucinilo da je sudija rekao da je Pavlusko osudjen na pet godina strogog zatvora, bila sam »osamucena«. Otcutala sam sudijino pitanje da li sam razumela presudu. Zasto mi presude nisu izgledale strasno? Jednostavno zato sto sam mislila da ce biti, u drustvenoj situaciji kakva je bila, i vece. I ne samo zbog toga. Za krivicno delo udruzivanja protiv naroda i drzave minimalna propisana kazna je pet godina strogog zatvora. I u resenju o pokretanju istrage i u odgovoru na moje zalbe o pritvoru ta »stavka« o minimumu kazne se naglasavala, ili kao puka konstatacija u vezi sa jednim od krivicnih dela koja mi se pripisuju ili, jos gore, kao kljucni razlog zbog kojeg mi se ne moze dopustiti da se branim sa slobode. Ni sebe, a ni svoje drugare, nisam dozivljavala kao puke zrtve represivnog rezima. Smatrala sam da covek koji se na bilo koji nacin suprotstavlja takvom rezimu, treba da racuna s tim da postoji velika verovatnoca da ce biti i osudjen. Razume se, ako se rezim pre toga ne promeni. U prvih desetak dana u samici »odrezala« sam sebi kaznu od pet godina, a mojim drugarima godinu-dve vise. Nisam se ni nadala tome da ce oni koji su nas uhapsili odustati od optuzbi, a nije mi ni padalo na pamet da sud moze izreci kaznu ispod zakonski propisanog minimuma. Kada mi je moj advokat rekao da zakonom propisana minimalna kazna za odredjeno krivicno delo nije, po pravilu, odlucujuca pri odmeravanju kazne, nisam mu poverovala. Ne zato sto nisam imala poverenja u njega vec zbog toga sto sam bila uverena da me on samo tesi. Ni danas mi nije jasna logika izricanja kazni ispod zakonski propisanog minimuma. Kada o dosudjenoj mi kazni nisam razmisljala iz perspektive represivni rezim-optuzba, vec iz ugla sta sam stvarno cinila i koliko je to sto sam cinila stvarno bilo opasno po rezim, kazna mi je izgledala isuvise visoka. U samici su mi se cesto »vrzmale« u glavi misli sto bar ne napisah nesto, sa stanovista rezima, subverzivno. Kada sam, nakon izlaska iz zatvora, saznala za »slucaj« Lazara Stojanovica, tj. za cinjenicu da je osudjen zbog svog filma »Plasticni Isus«, »zavidela« sam mu.



Odjeci i reagovanja
Iako u presudi nismo »figurirali« kao trockisticka trojka, za rezimske medije smo to i dalje bili. Kao i samo hapsenje i sudjenje i to je bilo po politickom nalogu. Ne mislim da se radilo o nekom direktnom nalogu u smislu »moras pisati tako i tako«, ali podobni autori su nepogresivo osecali kako o sudskom procesu i osudjenima treba pisati. Upecatljiv utisak na mene ostavila su dva teksta o nasem sudjenju: novinarski tekst Vuka Draskovica pod nazivom »Trockisti i kazna«, objavljen u NIN-u neposredno nakon zavrsetka sudjenja, i razmisljanja o Trockom, trockizmu i »nasim trockistima« Vasilija Kalezica pod nazivom »Pojava Trockog u novim uslovima«.20 Draskovicev tekst pisan je tako tendenciozno, iz policijskog ugla, da sam, dok sam ga u zatvoru citala, pomislila »kako neko bas toliko moze da preteruje«. Zapamtila sam ovo ime. Draskovic je tokom 1972. bio i u redakciji policijske Revije 92. Napisao je i sredinom te godine ne manje tendenciozan tekst protiv »nacionalisticke grupe« na celu sa Slobodanom Suboticem, koji je pre hapsenja bio predsednik Advokatske komore Srbije. Vise se ne mogu precizno setiti da li je Draskovicev napad na trockiste objavljen u NIN-u pre ili posle napada na nacionaliste, ali secam se da su ova dva njegova teksta objavljena u kratkom vremenskom razmaku. Okosnica Draskovicevog teksta protiv osudjenih »trockista« bila je dokazivanje da se radi zaista o trockistima, a u prilog tome nacitirao se delova pisama nadjenih kod osudjenih, prilikom pretresa, pre svega kod M. Nikolica. Ni na trenutak se nije upitao da li se na sadrzaju pisama koje neko upucuje devojci, prijateljima, poznanicima... moze temeljiti optuzba ili presuda za bilo sta. Nije mu palo na pamet da se time kao »politicki delikt« inkriminise ne samo javno iskazano misljenje, vec i cisto privatno razmisljanje, dakle misljenje koje, po prirodi stvari, ne utice ni na koji nacin (ili jos ne) na sferu javnog zivota. U Draskovicevom tekstu nema ni reci o tome sta su na sudjenju govorili optuzeni i njihovi advokati. Samo se s odobravanjem, ili da budem blaza, razumevanjem, konstatuje da je tuzilac najavio novi krivicni postupak protiv P. Imsirovica, zato sto je on tvrdio da u ovoj zemlji ne postoji »vlast radnicke klase«.
Drugi tekst, Kalezicev, daleko je sofisticiranija i, istovremeno, sira optuzba, ne toliko na racun osudjenih trockista i onih koji ce biti optuzeni - autor zna da su jos neki studenti pod prismotrom vlasti - vec na racun sire drustveno-kulturne situacije u kojoj je moguce da jedan Predrag Vranicki pise obimnu studiju o Trockom kao marksisti i revolucionaru, da je objavi u Pradzisu i kao uvodnu studiju za Izabrana dela Trockog, koja je tokom 1971. pocela da objavljuje rijecka izdavacka kuca »Otokar Kersovani«. V. Kalezic se u pomenutim clanku »cudi« kako to da tako renomirani naucnik i filozof poput Vranickog moze da napise tako »feljtonisticki i nenaucni tekst« o Trockom. U svom clanku, koji ima formu dnevnickih beleski, on poducava Vranickog da se o tome ko je Trocki i ko su i sta su trockisti i trockizam najbolje moze obavestiti ako procita Proleter. I navodi desetak naslova iz tog predratnog partijskog glasila. Malo mu smeta ostra terminologija, sadrzana i u samim naslovima, ali, tvrdi, istina je ipak tu, a terminologija je stvar vremena. I, na kraju, Kalezic maltene otvoreno trazi pred

 Sprung  
Samo zajedno smo jaci, nezaboravite to. Nasi narodi i njihova sudbina su vezani, dali mi to zeleli priznati ili ne,zato je u interesu svih nas, da se slazemo i medjusobno saradjujemo,na taj nacin cemo vratiti nase dostojanstvo na onaj nivo na kom zasluzuje biti. Secajte se prosloga i koracajte smelo ka boljoj buducnosti,zajedno. Walter.
Xobor Erstelle ein eigenes Forum mit Xobor