Sie sind vermutlich noch nicht im Forum angemeldet - Klicken Sie hier um sich kostenlos anzumelden  
D I S K U S I O N I F O R U M SFRJ4ever Sve u vezi SFRJ pisite na ovom Forumu. Ako ste primetili sve republike imaju svoj diskusioni forum,tako mozete sve teme konkretno da piste u onom delu koji pripada uz odredjenu republiku.
Sie können sich hier anmelden
Dieses Thema hat 12 Antworten
und wurde 1.062 mal aufgerufen
 Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija
walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 20:54
Iz Proslosti Jugoslavije antworten

Istorijat diplomatskog arhiva Ministarstva spoljnih poslova

Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova utemeljen je na prethodnoj aktivnosti diplomatskih arhiva Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije.

Osnovan je ubrzo po stvaranju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao datum formiranja Diplomatskog arhiva uzima se 5.5.1919. kada je doneta Uredba o organizaciji Ministarstva inostranih dela (MIP) diplomatskih zastupnistava i konzulata Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Uredbom je, kao jedna od organizacionih jedinica, ustanovljena Glavna arhiva, koja je u svom sastavu imala dokumentaciju i biblioteku Ministarstva, koje su nasledjene od ministarstava Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore. Glavna arhiva pocinje organizovanije da radi tek u jesen 1924. jer je tada ministar inostranih poslova formirao strucnu komisiju koja je imala zadatak da pregleda do tada skupljena dokumenta o stvaranju Kraljevstva SHS i izradi plan daljeg rada Glavne arhive.


Ulica Kneza Milosa 1931. godine - Pogled na zgradu u kojoj se danas nalazi Ministarstvo spoljnih poslova
Zakon o arhivama Ministarstva inostranih poslova (MIP) i diplomatsko-konzularnih zastupnistava (DKZ) Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu od 05.04. 1930. blize je odredio koji arhivski fondovi ulaze u sastav Glavne arhive. Precizirano je da su to arhive predjasnjih ministarstava inostranih dela Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore i njihovih zastupnistava u inostranstvu, kao i one strane diplomatske i konzularne arhive ili prepisi, koje su nasoj drzavi pripale na osnovu medjunarodnih ugovora, ili su joj ih predale na cuvanje od strane drzave. Zakon je pod istim uslovima stitio i privatne arhive koje su poklonom, otkupom ili kojim drugim nacinom usle u sastav ma koje od arhiva Ministarstva inostranih poslova ili zastupnistava Kraljevine u inostranstvu.

Od tada se obavljaju sledeci poslovi: rekonstrukcija unistenih ili ostecenih spisa; naucna i druga istrazivanja odobrena privatnim licima po propisima; publikovanje diplomatskih dokumenata od interesa za nacionalnu istoriju; istrazivanja u stranim arhivama, kao i istrazivanja spisa stranih dokumenata koji se odnose na nacionalnu istoriju; sredjivanje i cuvanje predmeta od interesa za nasu diplomatsku istoriju; ucestvovanje u zakljucenju i izvrsenju medjunarodnih ugovora i konvencija koji se odnose na arhive.

Uredbom sa zakonskom snagom o uredjenju MIP i DKZ Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu od 10.08.1939. Glavna arhiva je reorganizovana uIstorijsko odeljenje. Nadleznosti odeljenja bile su:

sredjivanje, tehnicka obrada i cuvanje starih arhiva svih odeljenja Ministarstva i onih diplomatskih i konzularnih zastupnistava i delegacija za koje se izuzetno pokazala potreba da se prenesu u ovo odeljenje i
staranje o povracaju nestalih ili zagubljenih spisa o kojima je rec u Zakonu o arhivama Ministarstva inostranih poslova i diplomatskih i konzularnih zastupnistava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu.
U sastavu Istorijskog odeljenja bila je i Biblioteka Ministarstva. Rat je za skoro cetiri godine prekinuo rad Istorijskog odeljenja. Arhivi je u to vreme naneta nenadoknadiva steta buduci da je gradja unistena i odneta u Nemacku, a kasnije u SSSR.

Istorijsko odeljenje je u okviru Ministarstva inostranih poslova Demokratske Federativne Jugoslavije pocelo da radi vec marta 1945. Potrebe novog Ministarstva brzo se povecavaju, pa se Istorijsko odeljenje organizuje u tri odseka: Diplomatski arhiv, Dokumentacija i Biblioteka. Diplomatski arhiv pocinje da se osamostaljuje kao posebna organizaciona jedinica Ministarstva. Od marta 1945. do sredine 1949. radilo se uglavnom na restituciji arhivalija odnetih iz nase zemlje u toku Drugog svetskog rata. Zbog spoljne opasnosti u kojoj se nasla Jugoslavija, Diplomatski arhiv je 1949. zatvoren, a arhivalije su preseljene u unutrasnost zemlje. Ponovo pocinje da radi krajem 1957. u Dubrovniku u starom zdanju benediktinskog samostana Sveti Jakob. Godine 1960. vracen je u Beograd, a od 1961. stalno je otvoren za naucnoistrazivacki rad.

Od svog osnivanja Diplomatski arhiv je nosilac klasicne arhivisticke funkcije, a organizacija rada je slicna organizaciji arhiva drugih ministarstava u svetu. Spada u specijalizovane arhive neophodne za redovan rad Ministarstva i drugih nosilaca spoljnopoliticke aktivnosti zemlje, kao i za naucnoistrazivacki rad.

Osnovni zadatak Diplomatskog arhiva je sistematsko prikupljanje, sredjivanje, zastita arhivske gradje vezane za rad Ministarstva spoljnih poslova (MSP) i diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP), kao i koriscenje u naucne, kulturno-prosvetne, informativne i operativne potrebe.

Razgranicenjem nadleznosti 1981. godine, Arhivu Srbije predata je celokupna arhiva Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije i njenih diplomatsko-konzularnih predstavnistava za period 1854-1918, ukupno 128 fondova. Na osnovu cl. 46 Zakona o arhivskoj gradji federacije ("Sl. list SFRJ" br. 11 od 7.3.1986) arhivska gradja MIP-a Kraljevine Jugoslavije i njenih DKP za period 1918-1945. predata je Arhivi Srbije i Crne Gore; kao i druga gradja ciji tvorac nije bio SSIP.

Iz arhivskih fondova Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, odnosno Kraljevine Jugoslavije, SMIP u (Sluzba za medjunarodnopravne poslove) zadrzana je jedino Zbirka medjunarodnih ugovora, sto, zajedno sa ugovorima republike Jugoslavije, cini 7.877 fascikli bilateralnih ugovora i 1.107 fascikli multilateralnih ugovora (svi kompjuterski obradjeni).

Diplomatski arhiv danas raspolaze sa 149 fondova nastalih radom SMIP i DKP u periodu 1945 - 1995. koje cine materijali iz bilateralne i multilateralne aktivnosti nase zemlje. Uradjena su informativna sredstva: popisi fondova i knjiga, vodici kroz arhivsku gradju i depoe.

Arhivska gradja se u Diplomatskom arhivu koristi na osnovu Pravilnika o koriscenju arhivske gradje ("Sl. list SFRJ" br. 49 od 25. jula 1987) i dostupna je za koriscenje u istrazivacke i druge svrhe 30 godina posle njenog nastanka. Arhiv ima citaonicu i raspolaze informativnim kartotekama o korisnicima.

Diplomatski arhiv je publikovao zbirke javnih dokumenata o jugoslovenskoj spoljnoj politici od 07.03.1945-1950 - Plava edicija u 8 tomova:

Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1945. Jugoslovenski pregled, Beograd, 1984;
Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1946,i I i II knjiga, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1985;
Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1947, I knjiga. Jugoslovenski pregled Beograd 1985. i II knjiga, Jugoslovenski pregled, Beograd 1986;
Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1948, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1989;
Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1949, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1991;
Dokumenti o spoljnoj politíci Jugoslavije 1950, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1993.
Publikovane su i zbirke dokumenata iz perioda 1941-1945; Dokumenti o spoljnoj politici Jugoslavije 1941-1945, I tom, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1988 i II tom, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1989.

Savezno ministarstvo za inostrane poslove SRJ i Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije izdali su zbornik dokumenata Odnosi Jugoslavije i Rusije (SSSR) 1941 - 1945.

Zbornik je objavljen u Beogradu 1996. godine na srpskom jeziku (izdavaci SMIP i Vojno-istorijski institut i Ministarstvo inostranih poslova RF).



Nasao sam nesto interesantno,nadam se da ce vas zainteresovati.

Walter.
Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:43
#2 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

SAZETI PREGLED

Proleca 1914. godine, u Izvestaju prve Komisije za Balkan Karnegijeve zaduzbine, postavljeno je pitanje: "Treba li da dopustimo da ovi balkanski ratovi prodju, a da ne probamo da iz njih izvucemo barem neku pouku ili da doznamo da li su oni bili korist ili zlo, ukoliko sutra ponovo izbiju ili se nastave unedogled? Komisija je iznela primedbu da su "Evropa i velike vojne sile... uprkos svemu, mogle da rese problem, da se nisu odlucile da ostanu slepe..."
Ova Komisija je uverena da ce se, ako se budemo pravili da ne vidimo probleme na Balkanu, pokazati da je to isto toliko uspesan recept za katastrofu na kraju dvadesetog veka, kao sto je to bio na njegovom pocetku. Oni koji sa strane garantuju mir, oni koji ga cak namecu, morace da ostanu u regionu - pre svega i najvise u Bosni - tokom znacajnog vremenskog perioda.

S obzirom na to da su izgledi za mir i stabilnost u regionu slabi, Komisija smatra da je sada preko potrebno da se prikupi politicka volja i saglasnost o strategiji, kako bi se obavilo ono sto svet nije bio u stanju da uradi u jeku konflikta. Pouke iz nekoliko proteklih godina govore da Ujedinjene nacije, koje su rastrzane zbog suprotstavljenih stavova drzava clanica, ne mogu na vreme da organizuju medjunarodnu akciju, da Sjedinjene Drzave i Evropa moraju da rade zajedno ako zele da uticu na neku odredjenu situaciju i da se diplomatija koju ne podrzava sila svodi na praznu pricu.

Sve manja verovatnoca sukoba na relaciji Istok-Zapad u Evropi doprinela je zakasnjenju odgovora Zapada na raspad Jugoslavije i na sam rat. U isto vreme, izmenjeno razmisljanje o strategiji upucuje na to da je kod spoljnih garanta mira ostalo dovoljno prostora za delovanje protiv starih obrazaca unutarregionalnog sukoba, kao i na to da se oni mogu prilagoditi novim pristupima u uspostavljanju bezbednosti, osiguravanju prava manjina i uvodjenju demokratije.

Ponudjena su tri istorijska objasnjenja za poreklo poslednjeg rata na Balkanu. Prvo objasnjenje, koga se u velikoj meri drze na Balkanu, u danasnjem povratku nacionalistickih sukoba vidi odraz ambicija velikih sila da ponovo uspostave sfere uticaja na Balkanu. Prema drugom objasnjenju, koje je rasireno na Zapadu, radi se o "povratku drevnih mrznji" ili "povratku potlacenih nacija". Treca teza uzroke rata trazi u kulturnom i religioznom neskladu, u "sudaru civilizacija".

U tome ima elemenata istine i niko ne bi smeo da potceni znacaj istorije na Balkanu. Ali, glavni uzroci rata kriju se u tome sto su iskre agresivnog nacionalizma rasplamsali oni politicki lideri raspadnute jugoslovenske federacije koji su prizvali "drevne mrznje" da bi nametnuli svoje nacionalne programe, bezobzirno koristeci svoje propagandne masinerije kako bi opravdali ono sto se ne moze opravdati: upotrebu nasilja radi teritorijalnog osvajanja, proterivanje "drugih" naroda i odrzavanje autoritarnih sistema vlasti.

Rizik Zapada u obuzdavanju agresivnosti na Balkanu ostaje visok. Obnovljene borbe nesumnjivo bi donele nova "etnicka ciscenja" - a to bi dovelo ili do potrebe za intervencijom sirokog obima ili bi dalo povoda za jos jednu neuspelu intervenciju velikih sila, nakon cega bi iskrsla nova pitanja o tome koje to vrednosti sile sa obe strane Atlantika u stvari zele da odbrane.

Pogorsani etnicki odnosi i pogorsano postupanje prema manjinama na Balkanu odrazilo bi se na situaciju u Istocnoj Evropi i u bivsem Sovjetskom Savezu, gde se demografske i politicke granice ne poklapaju. Osim toga, sudbina Muslimana - njihova politicka integracija ili njihovo izdvajanje - mogla bi da postane glavni kriterijum kada je rec o odnosima izmedju Evrope i islamskog sveta.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:45
#3 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

UVOD

Kada su osmog maja 1945. topovi u Evropi zacutali - posle vise od pet i po godina smrti i razaranja - narodi ovog kontinenta duboko su odahnuli. Iscrpljeni, kao i oni kaznjeni, pobednici i pobedjeni zakleli su se podjednako sami sebi: Nikad vise! Tokom sledecih cetrdeset godina hladnog rata izmedju Istoka i Zapada, topovi su cutali. Na kraju je Berlinski zid pao, gvozdena zavesa je popucala, sovjetska imperija se raspala, a komunisticka ideologija zavrsila je na zgaristu istorije. Zavladalo je cvrsto uverenje da ce duh mira i dobrosusedstva nadalje biti vodilja svim narodima u Evropi. Stanovnici svih evropskih drzava uzivali su u blagotvornom iscekivanju da ce se dugo ocekivana "mirovna dividenda" najzad ostvariti. Pomislili su da konacno mogu da se posvete resavanju svojih hitnih problema.
I dok citava Evropa tezi da iskoristi plodove mira, u Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji tada izbija rat. Prikrao se ostalom delu Evrope iza ledja - ne samo Evropljanima, vec i Amerikancima. Velike sile su neko vreme trazile nacin da federaciju odrze na okupu, ali su ubrzo shvatile da je to beznadezno. Raspad Jugoslavije nastavljen je ubrzanim tempom. Ono sto je pocelo serijom carki u Sloveniji, ubrzo je preraslo u siri rat koji je obuhvatio Hrvatsku, a od marta 1992. Bosnu i Hercegovinu. Bio je to rat koji je prvenstveno prouzrokovan i nepopustljivo vodjen ambicijama Beograda o "Velikoj Srbiji". Rat se ubrzo pretvorio u najagresivniji i najrazorniji oruzani sukob, kakav Evropa nije videla od 1945. godine.

Civilizovani svet bio je sokiran, zatim uzasnut i ubrzo duboko uvredjen. Istovremeno, bio je zbunjen i podeljen.

Sok je bio posledica otreznjujuceg poimanja da je ratna posast prezivela kraj sukoba izmedju Istoka i Zapada. Pretnje i rizici se vise nisu krili u mogucnosti oruzanog sukoba izmedju "slobodnog sveta" i "komunisticke imperije". Sada su oni iskrsli iz ponovnog ozivljavanja najarhaicnijeg tipa sukoba: unutrasnjeg rata. Ono sto je u Jugoslaviji, prvoj "propaloj drzavi" posthladnoratovske Evrope, pocelo kao gradjanski rat, ubrzo je poprimilo neka obelezja vojnog sukoba izmedju suverenih drzava; nema, medjutim, sumnje da su porekla tog rata bila unutardrzavna i etnicka, a ne medjudrzavna.

Ono sto je uzasnulo svet bila je neizreciva surovost sa kojom je sukob vodjen, pre svega i uglavnom od strane bosanskih Srba, ali ne samo njih. Hrvati i Bosnjaci (Muslimani) ocigledno su bili zrtve srpske agresije i divljastva. Ne moze se, medjutim, poreci cinjenica da su oni takodje cinili ratne zlocine i druga zlodela, braneci se od srpskih napada. Svet je tako ponovo otkrio tuznu istinu koju je pre osamdeset godina zapazila Komisija za Balkan Karnegijeve zaduzbine: da je glazura civilizacije zaista veoma tanka i da je "pustanje ljudskih zveri s lanca" uvek prisutna mogucnost, onda kada nasilje preobrazi patriotizam u zlocin, a heroje u ubice. Pogled na "milione ljudskih bica koje su njihova sopstvena dela sistematski unizila i koje je izopacilo njihovo sopstveno nasilje" nije bio nista manje potresan devedesetih nego sto je to bio u godinama neposredno uoci Prvog svetskog rata. Ovoga puta, slike smrti i necovecnosti - Vukovar, Dubrovnik, Omarska, Sarajevo, Srebrenica - munjevito su prenosene u domove sirom sveta, u istom casu kada su se zbivale u stvarnosti. Osim toga, temeljne vrednosti pluralisticke demokratije sa obe strane Atlantika nije toliko uzdrmala surovost metoda, koliko sama ideja o "etnickom ciscenju" kao organizujucem principu drzave i drustva.

Uvredjenost sveta imala je razlicite korene. Pothranila ju je nesposobnost - neki bi rekli bezvoljnost - glavnih zapadnih sila da sprece, ublaze ili okoncaju krvoprolice i razaranje u njihovim pocetnim fazama. Nema drzave, drzavnika ili medjunarodne institucije koji se mogu podiciti odgovorom na ovaj izazov. Proglasavajuci priliku za zaustavljanje ratova u jugoslovenskom raspadu "casom za Evropu", Evropska zajednica je posredovala u beskrajnom nizu sporazuma o primirju. Jedan za drugim, oni su bili krseni dok se mastilo jos nije ni osusilo na dokumentima. Predvodjeni Bilom Klintonom, kao i njegovim prethodnikom Dzordzom Busom, Amerikanci su se zadovoljili time da citavu stvar prepuste Evropljanima. I Amerikanci i Evropljani lutali su besciljno gotovo do samog postizanja Dejtonskog sporazuma. Na isti nacin, dok se rat razbuktavao, Ujedinjene nacije cinile su upadljive greske. One su takodje posredovale u nizu uzastopnih mirovnih planova, samo zato da bi videle kako ih jedna ili sve zaracene strane u Bosni i Hercegovini gaze ubrzo nakon potpisivanja. Mirovna nastojanja Snaga UN za zastitu (UNPROFOR - United Nations Protection Force), koliko god da su bila plemenita, pokazala su se kao neadekvatna i nedorasla zadatku zaustavljanja borbi. Istina, divovska operacija snabdevanja i pomoci koju je vodio Visoki komesarijat za izbeglice (UNHCR) ublazila je nevolje miliona onih koji su se nasli u ratnom zrvnju, onih koji su bili pod opsadom u Sarajevu i onih koji su bili iscupani iz korena na drugim mestima. Pa ipak, ova nastojanja nisu mogla da zaustave ubijanja; humanitarni programi cesto su pomagali da se prehrane oni koje je cekala smrt.

Kada je nastupila 1995, vise niko nije mogao da pobegne od ociglednog zakljucka: da bi bilo uspesno, strano posredovanje zahtevalo je stranu silu, kako bi se regionalni akteri primorali na pridrzavanje bilo kakvog sporazuma. Do sredine 1996. jos jedan zakljucak postao je podjednako uverljiv za vecinu posmatraca: na terenu treba razmestiti - a ako je potrebno i iskoristiti - minimum kopnenih snaga, kako bi se razne strane naterale da se pridrzavaju Dejtonskog sporazuma. Ispostavilo se da trajni mir nece biti lako ostvariv bez trajnog vojnog angazmana sila koje su bile pokrovitelji sporazuma. Koliko bi dugo taj angazman trebalo da traje, ostaje otvoreno i sustinski vazno pitanje u casu pisanja ovog Izvestaja. Bilo je izvesne logike u argumentu da je ranije planirani datum povlacenja IFOR-a - 20. decembar 1996 - trebalo da ostane na snazi, jer bi se samo tako moglo ocekivati da ce zaracene strane ispuniti razne rokove postavljene u Dejtonu. S obzirom na to da je doslo do zastoja u sprovodjenju civilnog dela sporazuma, taj argument je poceo da dobija na snazi. Bez trajnog vojnog prisustva - IFOR-a II ili "lakog" IFOR-a - Dejtonski okvir i proces izgradnje mira mogli bi da se raspadnu onog trenutka kada neposlusni lokalni akteri osete da su oslobodjeni prisile, koja je sastavni deo prisustva stranih trupa na terenu.

Dok je Komisija putovala uzduz i popreko Balkana, tokom druge polovine 1995. i prve polovine 1996. godine, njeni clanovi su cesto bili iznenadjeni slicnostima izmedju utisaka koje su stekli i nalaza prve Karnegijeve komisije iz 1913-1914. Pitanje koje je progonilo prvu Komisiju jos uvek vazi: "Treba li da dopustimo da ovi balkanski ratovi prodju, a da ne probamo da iz njih izvucemo barem neku pouku ili da doznamo da li su oni bili korist ili zlo, ukoliko sutra ponovo izbiju ili se nastave unedogled?" Podjednako je vazan i ostar komentar Izvestaja iz 1914. da su "izgledi vrlo mracni, ali da bi ipak mogli da budu svetliji, da su Evropa i velike vojne sile tako zelele. One su, uprkos svemu, mogle da rese problem, da se nisu odlucile da ostanu slepe..."

Komisija je cvrsto uverena da ce se, ako se budemo pravili da ne vidimo probleme na Balkanu, pokazati da je to isto toliko uspesan recept za katastrofu na kraju dvadesetog veka, kao sto je to bio na njegovom pocetku. Ako zelimo da se duhovi proslosti zauvek smire, spoljni garanti mira - oni koji ga namecu silom, ukoliko je to potrebno - morace da ostanu prisutni u regionu, pre svega u Bosni i Hercegovini, tokom jednog znacajnog vremenskog perioda. Ako se sasvim povuku zbog domacih problema, interventne snage uskoro ce se ponovo suociti sa istom nepodnosljivom situacijom u kojoj su se nasle od proleca 1992. do kraja 1995. godine. Bez angazovanja sa strane, stranog rukovodjenja i strane pomoci tokom izvesnog vremenskog perioda koji je pred nama, mirovni proces izmedju Jadrana i Dunava mogao bi brzo da postane zrtva istih onih razornih snaga malignog nacionalizma, teritorijalnih ambicija i etnickog ludila koji su taj sukob pre svega i podstakli.

Ukoliko godine izmedju 1991. i 1995. nose ikakvu pouku za Zapad, ona pre svega glasi da opasni problemi Balkana nece prosto nestati sami od sebe. Izgledi za mir i stabilnost u regionu i dalje su slabi. To vazi za Bosnu i Hercegovinu, nad cijom se buducnoscu unitarne multietnicke drzave, koja je oblikovana u Dejtonu, sada gomilaju oblaci neizvesnosti. Probleme ipak ne treba ocekivati samo u Bosni. Postoje i druga zarista, koja su doslovno ostala netaknuta Dejtonskim sporazumom - pre svega Makedonija i Kosovo. Njima se treba baviti u okviru sireg balkanskog mirovnog procesa, ukoliko se u regionu zeli postici dugorocna stabilnost.




Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:45
#4 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

Poreklo rata: Privid i stvarnost
U potrazi za razlozima izbijanja nedavnog rata u bivsoj Jugoslaviji, dolazimo u iskusenje da trazimo istorijske slicnosti sa prethodnim ratovima na Balkanu. Izvestaj Komisije iz 1914. godine ukazuje na "porazavajuce slicnosti" kada je rec o prirodi nacionalnih sukoba i nacinu na koji je rat vodjen. Iskusenje je utoliko vece kada se uzme u obzir da su protagonisti balkanskog konflikta, zapadni politicari i posmatraci cesto prizivali neke druge istorijske analogije.

Ipak, tumacenje sadasnje politike na Balkanu povlacenjem istorijskih paralela moze nas navesti na pogresan put. Uopste uzevsi, ponudjena su tri istorijska "objasnjenja" kada je rec o nedavnom balkanskom ratu: jedno zastupaju na Balkanu, drugo na Zapadu, dok se treceg podjednako drze i jedni i drugi.

Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:46
#5 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Ambicije velikih sila?
Prvo glediste, koje je uglavnom rasireno na Balkanu, otkriva kontinuitet u destabilizatorskoj ulozi spoljnih sila i vidi nastavak dogadjaja sa kraja proslog i pocetka ovog veka, kada je suparnistvo izmedju ruskog, otomanskog i habsburskog carstva dovelo do nadmetanja razlicitih balkanskih nacionalizama. U danasnjem povratku nacionalistickih sukoba, mnogi na Balkanu vide odraz ambicija velikih sila da ponovo uspostave sfere uticaja u toj oblasti, u skladu sa posthladnoratovskom preraspodelom medjunarodne ravnoteze moci na Balkanu (jedan od "dokaza" koji se navodi jeste nemacka podrska nezavisnosti Hrvatske i podrska Turske Muslimanima u Bosni i Hercegovini). Balkanske politicke i intelektualne elite izrazito su sklone tome da precenjuju strateski znacaj regiona za velike sile i da okrivljuju manevrisanje tih sila za neuspeh naroda na Balkanu da postignu miran, multietnicki razvoj njihovih zajednica.

Istina je da Sarajevo iz devedesetih godina ovog veka nije Sarajevo iz 1914. Uzrok poslednjeg konflikta nije manipulisanje neke velike sile lokalnim nacionalizmima (kao sto je to bio slucaj 1914.) i danas nema te sile koja bi zbog Bosne pocela Treci svetski rat. Za narode na Balkanu, posle hladnog rata, prava novina bila je to da su prvi put u modernoj istoriji prepusteni sami sebi i da o njima niko ne brine. Uzroci nedavnog rata potekli su sa samog Balkana, a ne izvan njega.

Ono sto je zaista odigralo ulogu nije direktno mesanje spoljnih sila, vec promena medjunarodnog okruzenja izvan Balkana. Uticaj te promene na jugoslovenski status quo bio je dvostruk. Tito je bio izvanredno vest u koriscenju pretnji koje su dolazile od strane Sovjetskog Saveza i upotrebio ih je kako bi poboljsao unutrasnju koheziju i dobio indirektnu pomoc sa Zapada. Vecina scenarija NATO-a o eventualnom sukobu Istoka i Zapada pocinjala je u Berlinu ili u Jugoslaviji. Pojavom Mihaila Gorbacova i okoncanjem hladnog rata, strateska vaznost Jugoslavije u svetlu moguceg sukoba velikih sila postala je znatno manja.

Drugi faktor bio je kolaps komunistickog sistema. Godine 1989, od centralne Evrope do Balkana, komunisticki sistemi padali su u lancanoj reakciji. Jugoslavija je bila prvi i najhrabriji promoter reformi komunistickog sistema, ali je poslednja izasla iz komunizma kao sistema vladavine. Odjednom je jugoslovenski tip nesvrstanog i "samoupravnog" socijalizma, gledan sa strane, postao zastareo i nevazan, a za naprednije i vise demokratski opredeljene delove u samoj zemlji gotovo sasvim nepodnosljiv. Kolaps komunistickih rezima, koji su jedan za drugim padali kao domine, zbog toga nije postedeo ni Jugoslaviju. Tada su iskrsla pitanja: Da li ce se Jugoslavija raspasti? I moze li ona da se raspadne a da to ne utice na stabilnost u citavom regionu?




Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:47
#6 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Drevne mrznje?
Druga interpretacija, koja je vrlo rasprostranjena na Zapadu, sadrzi varijacije na temu "povratka drevnih mrznji" ili "povratka potlacenih". U Izvestaju Komisije iz 1914. postoji i jedna zanimljiva metafora vezana za Otomansko carstvo: ono je imalo ulogu "ogromnog frizidera" koji je ocuvao balkanske nacionalizme u "cvrstom stanju" - raspad Otomanskog carstva je, dakle, pomogao da se uspavani nacionalizmi ponovo probude. Slicna metafora ponekad se upotrebljava za istocnoevropski komunizam: on je "zamrznuo" nacionalisticke ideologije i pukotine koje posle pedeset godina ponovo otkrivamo sa zaprepascenjem.

Kraj komunizma i hladnog rata svakako je otvorio veci manevarski prostor lokalnim i regionalnim protagonistima sa dugo potisnutim aspiracijama i starim dugovima, koje sada zele da naplate. Medjutim, traziti za to razloge u postkomunistickom povratku "drevnih mrznji" predstavlja varljivo uproscavanje od strane zapadnih medija i politicara.

Naravno, postoje istorijske razlike i animoziteti i oni su od strane modernih politickih lidera u regionu svakako bili u velikoj meri iskorisceni i zloupotrebljeni. Medjutim, ima malo dokaza, ili ih gotovo uopste nema, da su takve "mrznje" igrale bitniju ulogu u istoriji srpsko-hrvatskih odnosa pre pocetka dvadesetog veka. U ovom veku, politicke tenzije medjuratne Jugoslavije dosegle su vrhunac u nasilju bez presedana za vreme Drugog svetskog rata, kada je hrvatski ustaski rezim pocinio pokolj nad Srbima i Jevrejima, i to je svakako bio najveci sok. Medjusobni sukobi nacionalista i sukobi nacionalista sa komunistima tokom Drugog svetskog rata prouzrokovali su zapravo vise zrtava nego borba protiv nemackih okupatora. Ali ovde opet treba ispraviti jedan stereotip. Nemackoj okupaciji nisu se opirali samo Titovi partizani, u cijim su redovima Hrvati bili relativno najbrojniji, vec i srpske snage lojalne monarhiji.

Slicno je bilo i u Bosni i Hercegovini. Iako je, zbog navodnog "oportunistickog otpadnistva", medju Srbima i Hrvatima dugo postojala ozlojedjenost prema delu bosanskih Slovena koji su posle turskih osvajanja u XV veku presli na muslimansku veru, veliki deo neprijateljskog raspolozenja pre 1990. prouzrokovan je drustveno-ekonomskim faktorima (vecinsko hriscansko seljastvo nasuprot muslimanskim zemljoposednicima, ruralno nasuprot urbanom); carskim suparnistvom (Habsbursko carstvo nasuprot Otomanskom); i, odnedavno, nacionalistickim ambicijama Srba i Hrvata. Posle 1878, kada je Bosna pala pod vlast Austrougarske, tri zajednice zivele su u sasvim miroljubivim odnosima. Dve glavne pojave nasilja vezane su za dva svetska rata i u najvecoj su meri prouzrokovane izvan granica Bosne.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:48
#7 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Sudar civilizacija?
Treca teza, koju podjednako prihvataju balkanski protagonisti i neki posmatraci sa Zapada, poreklo rata trazi u kulturnom i verskom neskladu koji se opisuje izrazom "sudar civilizacija". Jugoslavija uopste, a posebno Bosna i Hercegovina, nalaze se na podrucju ukrstanja katolicanstva, pravoslavlja i islama; nakon sto su bile potiskivane ideoloskim napetostima hladnog rata, tradicionalne kulturne razlike ponovo su izasle na videlo. "Treci balkanski rat", kaze ovaj argument, ima svoje korene u temeljnom kulturnom i religijskom neskladu. Taj nesklad izgleda jos dramaticnije kada se ima u vidu da sve sukobljene strane u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj pripadaju istoj grupi juznoslovenskih naroda i govore istim jezikom. Gledano sa te strane, religija predstavlja osnovnu razliku izmedju tri kulture; ukazuje se na to da su u ratu medju prvim metama bili verski objekti. Treba reci i to da je teza o "sudaru civilizacija" jedna od retkih tema u kojima postoji slaganje izmedju hrvatskog predsednika Franje Tudjmana, lidera bosanskih Srba Radovana Karadzica i islamista.

Na sastanku sa predstavnicima Komisije u aprilu 1996, predsednik Tudjman je nasiroko govorio o "sudaru civilizacija": "Jugoslovensko iskustvo pokazalo je da su kulturne i geopoliticke podele i pritisci bili odlucujuci - bili su toliko jaki da zajednicka drzava nije mogla da opstane. Sadasnja podela poklapa se sa onom iz vremena Rimskog carstva (Teodosijanova linija) izmedju Rima, Vizantije i islama, kao i sa granicom izmedju Otomanskog i Habsburskog carstva. U oblasti u kojoj je ova podela civilizacija najuocljivija, u Bosni i Hercegovini, dogodila se jedna od najsnaznijih kriza danasnjice".

Radovan Karadzic je cesto govorio o neophodnosti podele naroda u Bosni duz kulturno-verskih granica. On je podsetio na raniji "grcko-turski" presedan: "Izmedju Grcke i Turske bilo je razmena teritorija i stanovnistva u velikom obimu, zato sto je to bio sukob pravoslavlja i islama". On je takodje rekao (u intervjuu za Komsomolskaju pravdu, koji je 20. maja 1995. godine prenelo sarajevsko Oslobodjenje): "Nikada necemo dozvoliti povratak Turske na Balkan". Osim toga Karadzic je izneo tvrdnju da "Srbi, Hrvati i Muslimani vise ne mogu da zive zajedno. Kao sto Hrvati i Muslimani nisu hteli da zive u zajednickoj drzavi Jugoslaviji, tako ni mi ne zelimo da zivimo u njihovim drzavama. Ne mozete drzati psa i macku u istom dzaku. Ili ce se stalno tuci i svadjati, ili ce prestati da budu to sto jesu."

Islamisti imaju svoju verziju "sudara civilizacija". Imam Mustafa Ceric, verski poglavar bosanske islamske zajednice, opisao je rat kao neku "vrstu krstaskog pohoda protiv islama" cija je svrha "eliminacija islama i Muslimana u ovom delu sveta". Na cinjenicu da su slovenski Muslimani - najsvetovniji na evropskom kontinentu i najvise povezani sa Evropom - postali glavna meta tako agresivnog napada, gleda se kao na dokaz da je pravi uzrok tog nasilja njihova verska pripadnost. Na Bosnu 1992. gleda se kao na Granadu 1492. godine. Ipak, ovaj rat je daleko od toga da bude verski rat, poput onih koji su potresali Evropu u prethodnim vekovima. Za vreme vladavine Otomanskog carstva narodi na Balkanu bili su identifikovani po verskim zajednicama kojima su pripadali (millet). Medjutim, nedavni konflikt izbio je u okvirima veoma sekularizovanih zajednica, u kojima je verska praksa u opadanju tokom poslednjih pedeset godina.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:49
#8 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Slom Jugoslavije
Danas je moderno govoriti o Jugoslaviji kao o vestackoj tvorevini ciji je raspad bio neminovan. Ali treba se paziti ovakvih naknadnih zakljucaka. Jugoslavija je nastala posle Prvog svetskog rata kao dobrovoljna asocijacija, a ne samo kao "Versajska tvorevina". Ona bi se pre mogla opisati kao hrvatska ideja, ostvarena uz pomoc srpskih sredstava.

Medjutim, od Versaja pa nadalje bilo je nesuglasica i razlicitih tumacenja jugoslovenske drzavnosti. Nacionalni identiteti Srba, Hrvata i Slovenaca vec tada su bili suvise razliciti da bi se pretopili u "jugoslovensku naciju". Za Srbiju, koja je sebe smatrala Pijemontom nove drzave, Jugoslavija je predstavljala sredstvo da se ujedine svi Srbi sa prostora nekadasnje Otomanske i Habsburske imperije. Za Hrvate i Slovence ona je bila sredstvo za sticanje nezavisnosti od Austrougarske i za sprecavanje napada iz Italije. To sto je Jugoslavija razocarala njihove nade moze se pripisati srpskom centralistickom konceptu, koji je prozimao citavu drzavu, a nikako samom pocetku Jugoslavije kao drzave.

Mada titoisticki model federalizma nije mogao da prezivi smrt komunizma, to ne znaci da su raspad drzave i rat bili neminovni. Prvo, postojala je opcija transformacije komunisticke savezne drzave u demokratsku konfederaciju (za koju su se zalagale Hrvatska i Slovenija u septembru 1990.). Drugo, cak i kada se pokazalo da ce razdvajanje biti neizbezno, ono je moglo da se izvede dogovorom republika ("plisani razvod" u cehoslovackom stilu), ali beogradsko rukovodstvo takvu mogucnost nikada nije uzelo u obzir. Da bi se razumelo zasto nijedna od ove dve opcije nije bila moguca, treba ispitati nacin na koji je etnonacionalizam bio kombinovan sa komunistickim autoritarizmom. Pokazalo se da je sistem moci u Srbiji bio najsmrtonosnija kombinacija ova dva elementa u bivsem komunistickom svetu. U tome lezi razlog neuspeha prelaska u demokratiju i nasilnickog fuite en avant koji je usledio.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:50
#9 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Dvostruko nasledje etnickog
nacionalizma i komunizma
Tri glavne krize u centralnoj Evropi posle Drugog svetskog rata (u Madjarskoj 1956, Cehoslovackoj 1968. i Poljskoj 1980.) nametnule su pitanje demokratije, zahvatile su citavo drustvo i podelile vladajucu elitu, ali su sticale "nacionalnu" dimenziju tek kada se pretnja demokratskim ciljevima pojavila spolja. Sa druge strane, sve tri glavne posleratne balkanske krize odnosile su se na sticanje autonomije komunistickih partija u odnosu na Moskvu. Etnicki nacionalizam je pri tom otvoreno koriscen da bi se opravdala politika, dok su na unutrasnjem planu jacala totalitarna obelezja sistema. Titova Jugoslavija iz 1948, Albanija Envera Hodze iz 1961. i potom Causeskuova Rumunija, predstavljaju tri ranija primera pokusaja balkanskih komunistickih sistema da ostvare vestacki legitimitet uz pomoc nacionalizma.

Velicina mita o Titu bacala je ponekad u senku slozenost nacina pomocu kojih je on pokusavao da resi nacionalno pitanje u zemlji. Titoisticko nasledje moglo bi da se sazme na sledeci nacin:
"Zavadi pa vladaj": Srbija (narocito) i Hrvatska bile su pod kontrolom, dok je "stvaranje nacije" bilo dopusteno Makedoncima (da bi se uspostavila protivteza konkurentskim aspiracijama Srbije, Bugarske i Grcke) i sezdesetih godina muslimanskom "narodu" (kako bi se stvorio balans srpsko-hrvatskog suparnistva u Bosni).
Svi vazniji pokusaji da se nacionalni problem u Jugoslaviji preformulise demokratskim putem bili su saseceni u korenu. Pokret reformski nastrojenog "hrvatskog proleca" iz 1971. bio je slomljen, a vodece licnosti iz tog pokreta bile su uklonjene sa politicke scene. To je unistilo poslednju priliku da se obezbedi odgovor na hrvatske nacionalne aspiracije unutar demokratizovanih federalnih institucija. Godinu dana kasnije, 1972, sa politicke scene uklonjeno je liberalno rukovodstvo u Srbiji, cime je pripremljen teren za konacnu pojavu lidera kao sto je Slobodan Milosevic.
Jugoslovenski Ustav iz 1974. preneo je znatnu ekonomsku i politicku moc sa federalnog centra na dve autonomne regije u Srbiji (Kosovo i Vojvodinu). Posle Titove smrti 1980. pravo veta koju su te regije dobile, znacilo je stalno trazenje najmanjeg moguceg zajednickog imenitelja i dovelo do paralize politickog sistema. Samu Komunisticku partiju zahvatila je bolest koju je trebalo da izleci - "federalizacija". Umesto da bude faktor ujedinjenja u celoj Jugoslaviji, ona je podelila federaciju duz nacionalnih granica. Jedini pluralizam koji je tada postao moguc bio je "pluralizam" duz nacionalnih granica.

Milosevic je bio prvi politicar koji je imao koristi od posledica Titove smrti. U centru moci je nastao procep koji je on poceo da popunjava. Njegova ponovna centralizacija vlasti u Srbiji, izvrsena na racun Kosova i Vojvodine, shvacena je kao uvod u slicnu centralizaciju jugoslovenske federacije pod vlascu Srbije.

U tom kontekstu, Jugoslovenska narodna armija postala je poslednja centralizovana institucija odana jugoslovenskoj stvari, iz ubedjenja ili sopstvenog interesa (statusa i privilegija). Kada je u leto 1991. ustanovila da je preko noci ostala bez drzave, ona je povela rat u Hrvatskoj uglavnom zato da bi sacuvala svoje materijalne i institucionalne interese (odnosno, nesto sto bi se moglo nazvati "sindikalnim" ratom). Milosevic je dobro iskoristio situaciju i konacno pretvorio JNA u udarnu pesnicu srpskog nacionalizma.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:50
#10 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Neuspeli prelazak ka demokratiji
Raspad Jugoslavije bio je posledica interakcije izmedju truljenja i kolapsa komunizma i truljenja i kolapsa federalne drzave. U tom procesu, ideja federalizma postala je isto toliko diskreditovana kao i ideja socijalizma.(Tu postoje upadljive slicnosti izmedju Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.)

Demokratske snage iz razlicitih nacija nisu uspele da formiraju koaliciju koja bi bila alternativa komunistickom rezimu u raspadanju. Iako je komunizam postajao sve slabiji faktor ujedinjenja, demokratija nije obezbedila nastanak novog multietnickog principa integracije. Naprotiv, prelazak u demokratiju ojacao je secesionisticke snage u svakoj federalnoj republici.

Kako objasniti ovu nacionalisticku "otmicu" demokratskog procesa? Iako je jugoslovenska varijanta komunizma donekle bila fleksibilnija i manje represivna od onih unutar sovjetskog bloka, ona nije dopustala pojavu drugacijih ideja, niti demokratske opozicije ujedinjene oko koncepta civilnog drustva i demokratskih sloboda. Kada god su se takvi koncepti pojavili, oni su uglavnom bili ograniceni na jednu republiku ili su bili podredjeni nacionalistickim programima.

Politicka podela tokom devedesetih bila je odraz daleko opstijeg trenda erozije jugoslovenskog zajednickog trzista, nacionalnih podela obrazovnog sistema (Srbi, Albanci i Slovenci vise nisu koristili iste udzbenike) i konacno, podele medija po nacionalnoj osnovi. Podela medija po republickim granicama oslobodila je plimu besramne nacionalisticke propagande koja je poduprla rat. (Sarajevska televizija bila je poslednja koja je prenosila TV programe iz Beograda i Zagreba i verovatno je upravo zato bila jedna od prvih zrtava rata.) Raspad zajednickih sredstava informisanja doveo je do raspada citave zemlje.

Prvi slobodni izbori u Jugoslaviji, odrzani izmedju aprila i decembra 1990, bili su presudan trenutak povezivanja legitimizacije institucija i teritorijalnog okvira u kojem bi politika, rezim i drzava nadalje trebalo da postoje. Kao sto se pokazalo u slucaju Spanije (i u slucaju SSSR, ali u suprotnom smislu), redosled odvijanja regionalnih i opstih izbora od najvece je vaznosti prilikom prelaska na demokratski sistem u visenacionalnoj drzavi. Tako je, na primer, za opstanak spanske drzave bilo sustinski vazno da prvi slobodni izbori posle Franka obuhvate celu zemlju (mada je i to dovelo do znatnog transfera vlasti na Kataloniju i Baskiju). Nasuprot tome, nemogucnost da se prvi demokratski izbori organizuju na teritoriji cele zemlje znacila je da je dosao kraj federalnoj Jugoslaviji. Cim je doslo do prvih slobodnih izbora u republikama (prvo u Sloveniji, a na samom kraju i u Srbiji), savezna drzava je izgubila legitimitet. Politicka moc i legitimitet premestili su se u republike, koje su odmah zatim pocele da traze nezavisnost kako bi zaokruzile svoj prelazak na demokratski sistem. Dok je vecina stanovnika Slovenije i Hrvatske glasala za nekomunisticke stranke, izbori u Srbiji (i Crnoj Gori) omogucili su komunistima (koji su se preimenovali u socijaliste) da ostanu na vlasti. Tako su se Slovenija i Hrvatska priblizile centralnoevropskom modelu, gde su antikomunisticke koalicije sa sirokom drustvenom bazom preuzele vlast, dok se Srbija uklopila u balkanski model drzava u kojima su bivsi komunisti dobili na prvim izborima (Rumunija, Bugarska i Albanija). Kraj komunizma je u Sloveniji i Hrvatskoj tako poistovecen sa izlaskom iz Jugoslavije.

Nacionalna drzava proglasena je neophodnim preduslovom za demokratiju. Ipak, pokazalo se da taj uslov nije dovoljan. Izbori ne dovode uvek do demokratije. Nijedna od drzava naslednica Jugoslavije (sa izuzetkom Slovenije) danas se ne moze opisati kao zemlja liberalne demokratije u kojoj se ne postavlja pitanje ko vlada, vec kako obuzdati moc onoga koji vlada. Vecina drzava naslednica Jugoslavije presla je iz komunistickog monopola u nacionalisticku hegemoniju.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:51
#11 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

Stvaranje nacionalne drzave
u multietnickom okruzenju
Od samoopredeljenja do secesije

Jugoslavija je rodjena 1918. godine, posle propasti Otomanskog i Habzburskog carstva, u ime principa samoopredeljenja naroda. Umrla je 1991. godine u ime istog tog principa - ovoga puta prizvanog od strane svake od konstitutivnih slovenskih nacija Jugoslavije koja je iskrsla iz komunizma. Ova ironija istorije govori nam o promenljivom licu principa samoopredeljenja - od prava da se stvori federalna drzava do prava na otcepljenje od te drzave.

Koje su, dakle, granice samoopredeljenja? Vilsonovski idealizam poistovecuje princip samoopredeljenja sa principom pravde. Medjutim, kada se uzme u obzir nevolja nacionalnih manjina u postimperijalnim nacionalnim drzavama, najcesce se vidi prosta smena uloga tlacitelja i potlacenih: etnicka grupa A priziva samoopredeljenje, trazeci nezavisnost od nacije B, ali ga zauzvrat uskracuje etnickoj grupi C - uvek u ime "nacionalnog opstanka".

Hans Morgentau je 1957. definisao nacionalni paradoks, imajuci pre svega u vidu Balkan:
"Ne postoje inherentna ogranicenja u primeni principa nacionalizma. Ako narodi Bugarske, Grcke i Srbije mogu da se pozivaju na te principe u odnosu na Tursku, zasto narod u Makedoniji ne bi mogao da se na njih poziva u odnosu na Bugarsku, Grcku i Srbiju? Oni koji su bili potlaceni juce, tako postaju tlacitelji danas, iz straha da ce sutra opet biti ugnjetavani. Prema tome, proces nacionalnog oslobodjenja u jednom trenutku mora biti zaustavljen, ali tu tacku ne odredjuje logika nacionalizma, vec konfiguracija interesa i moci izmedju vladara i onih nad kojima se vlada, kao i izmedju konkurentnih nacija." ("Paradoxis of nationalism", Yale Review, jun 1957, strana 485).

Pocev od devetnaestog veka, tokom oslobadjanja od Otomanskog carstva, nacionalizam na Balkanu je kroz proces ozivljavanja kulturnog identiteta postepeno prerastao u stvaranje novih politickih entiteta. Pokusaji stvaranja nacionalne nezavisnosti kroz ostvarivanje drzavnog suvereniteta doveo je do secesionizma (odvajanja nacije iz visenacionalne drzave) i iredentizma (pritiska za prikljucenje novoj nacionalnoj drzavi od strane etnickih srodnika koji zive izvan njenih granica). Od samog pocetka, mnoge od novoosnovanih drzava svoju misiju su videle kao pripajanje preostale "nacionalne teritorije". Tako su konkurentske (ali, cesto uzajamno sasvim neuskladjene) nacionalne ambicije stvaranja Velike Grcke, Velike Srbije ili Velike Bugarske postale "deca savremene megalomanije", kako je to opisano u Izvestaju Karnegijeve Komisije iz 1914.

Situaciju posthladnoratovskog perioda (kao i vreme posle Drugog svetskog rata) obelezila je nesigurnost i osporavanje postojecih granica. Ovo pre svega treba pripisati cinjenici da je vecina tih granica zapravo nedavno uspostavljena. One su utvrdjene u tri faze: na Berlinskom kongresu 1878; u periodu izmedju Balkanskih ratova i sporazuma u Versaju, Trianonu i Sen Zermenu (1912-1920) i na kraju Drugog svetskog rata. Medjutim, postimperijalni status quo na Balkanu nikada nije bio trajno prihvacen; granice su ustanovile velike sile i zato se smatralo da su one nametnute i promenljive.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:52
#12 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Bosna i Hercegovina - nacionalna drzava bez nacije?
Slucaj Bosne i Hercegovine - u kojoj nijedna od etnickih grupa ne cini vecinu - najbolji je primer apsurdnosti stvaranja homogene nacionalne drzave u multietnickom okruzenju. Rec je o narocitom entitetu cije su granice unutar bivse Jugoslavije bile najstarije. Bosna je takodje bila i "sudbinska zajednica", proistekla iz vekovne koegzistencije i zajednickog zivota tri naroda: Srba, Hrvata i Mislimana. Prezivela je proces nastajanja nacionalnih drzava u devetnaestom veku, prevashodno zato sto je uzastopno bila u sastavu tri visenacionalne drzave: Otomanskog i Habsburskog carstva i najzad, posle 1918. godine, Jugoslavije. Bosnu su ponekad nazivali "mini Jugoslavijom", zato sto su u njoj ziveli juzni Sloveni koji govore istim jezikom, ali su podeljeni u tri glavne nacionalne grupe (43,7% Muslimana, 31,4 % Srba, 17,3% Hrvata i 5,5% "Jugoslovena" - najcesce dece iz mesovitih brakova). Kada je pocetkom devedesetih godina federacija pocela da se raspada, iskrslo je dvostruko iskusenje: da li u nedostatku federalne Jugoslavije Bosna moze da opstane kao visenacionalno drustvo, ali i kao politicki entitet.

Nekoliko specificnih karakteristika multietnicnosti Bosne pomazu da se da odgovor na ovo pitanje. Prva se tice prirode drustva proisteklog iz otomanskih dana i iz vremena Jugoslavije. Ono je bilo zasnovano na ideji koegzistencije zasebnih zajednica - pojam komsiluk (bosanska rec turskog porekla) znaci dobrosusedske odnose zasnovane na postovanju i reciprocitetu, kako izmedju ljudi koji pripadaju razlicitim zajednicama, tako i izmedju samih zajednica. Koegzistencija je bila zasnovana na zivotu jednih pored drugih na selu i mesanja populacije u gradovima, narocito posle Drugog svetskog rata.

Jugoslovenski komunisticki sistem doprineo je da se takva zajednica politicki institucionalizuje. Politicka moc i patronat su u Bosni i Herecegovini, kao i na nivou Jugoslavije, bili rasporedjeni prema "nacionalnom kljucu". Popis stanovnistva je u jednopartijskom drustvu postao vazniji od izbora. Ovo je funkcionisalo sve dok je jugoslovenska drzava obezbedjivala zajednicki krov i imala ulogu sudije. Kada je zbog nacionalistickog nadmetanja drzava pocela da se raspada, na bosansku ravnotezu poceo je da se vrsi jak pritisak, spolja i iznutra.

Unutrasnje napetosti dosle su do izrazaja na prvim slobodnim izborima 1990, kada su neosporni pobednici postale tri nacionalisticke stranke, zajedno dobivsi 71 odsto glasova u Bosni. Izmedju 1990. i 1992, ove tri partije nisu zalile truda da razdvoje tri zajednice, ionako odvojene u svim sferama drustvenog i politickog zivota. Pritisak spolja ogledao se u posledicama raspada federalne drzave i u pojavi sukoba u Hrvatskoj. Upravo je ova interakcija, izmedju unutrasnjih i spoljasnjih sila, onemogucila pokusaje da se povuce jasna razlika izmedju agresorskog i gradjanskog rata u Bosni.

Ovde su bitna dva aspekta sloma Bosne i Hercegovine - pitanje drzave i pitanje demokratije. Sve dok je postojala zajednicka drzava, bilo da je rec o republici ili federaciji, gradjani su joj bili lojalni; oni su je videli kao garant bezbednosti i mirne koegzistencije tri zajednice. Ali kada je drzava pocela da se raspada, izmedju 1990. i 1992, njeni gradjani poceli su da traze sigurnost u okviru sopstvenih nacionalnih zajednica. Vracanje u okrilje sopstvenih zajednica zauzvrat je ubrzalo proces dezintegracije, ojacalo separatizam i ucvrstilo antagonisticke etnicke podele.

Ovo je imalo odraza na promenu stava bosanskog stanovnistva prema etnonacionalizmu u prelasku ka demokratiji. Nekoliko meseci pre prvih slobodnih izbora u Bosni, istrazivanje je pokazalo da se 74% stanovnika BiH izjasnilo protiv nacionalistickih stranaka, smatrajuci da takvim strankama ne bi uopste trebalo dopustiti da ucestvuju na izborima. Ipak, nekoliko meseci kasnije gotovo isti procenat stanovnistva glasao je za nacionalisticke partije. Demokratski proces ubrzao je raspad Bosne i Hercegovine dovodeci na vlast predstavnike tri nacionalne elite koji su bili slozni kada je rec o pitanju separatizma i u isto vreme podeljeni u svim ostalim pitanjima - ta sloga dosla je do izrazaja na izborima u novembru 1990, u zajednickom protivljenju takozvanim "gradjanskim" strankama (koje su bile optuzene da predstavljaju nasledje komunizma); a kada je Jugoslavija pocela da se raspada podelile su se i sukobile oko pitanja buduceg ustrojstva Bosne i Hercegovine.


Samo zajedno smo jaci.

walter Offline



Beiträge: 139

22.03.2005 21:52
#13 RE:Iz Proslosti Jugoslavije antworten

BALKANSKA NEVOLJA

Glavna pitanja kojima se treba posvetiti
Komisija smatra da su u potrazi za elementima koji bi mogli da pomognu u ublazavanju etnickog konflikta i logike iskljucivosti na Balkanu bitna sledeca pitanja:
Ratovi tokom jugoslovenskog raspada izneli su na videlo neresen sukob izmedju principa samoopredeljenja i principa nepovredivosti drzavnih granica. Povelja UN podrzava "samoopredeljenje" "naroda" bez objasnjenja da li samoopredeljenje znaci "suverenitet", odnosno objasnjenja sta je to "narod". Povelja takodje podrzava granice drzava clanica i zabranjuje ostalim clanicama da se mesaju u unutrasnje poslove drugih clanica, ukljucujuci i gradjanske ratove u tim zemljama. Povelja eksplicitno ne priznaje pravo svih etnickih grupa da formiraju svoje sopstvene nacionalne drzave silom ili uz pomoc susedne drzave u kojoj njihova nacionalnost cini vecinu. Pravo na samoopredeljenje ne treba izjednacavati sa drzavnim suverenitetom.Veliki broj drzava u svetu nisu etnicki homogene nacionalne drzave. Primenjivati ili stvarati politiku na premisi da je prelazak od samoopredeljenja u nacionalnu drzavu "normalno" ili "moderno", sto je posebno prijemcivo za Balkan, predstavlja uvod u beskonacni oruzani sukob. Dodeljivanje potpunog suvereniteta svakoj zajednici ne moze biti uspesno na duge staze. Treba napustiti snove o potpunoj suverenosti za sve, u zamenu za bezbednost i vecu samoupravu.
Postjugoslovensko stvaranje nacionalnih drzava Srbije i Hrvatske znacilo je unistenje bosanskog drustva. Da bi opstalo, visenacionalno drustvo mora da tezi ka tome da postane "civilno drustvo" u kome unakrsne veze i drustvena solidarnost mogu da se razviju kao protivteza vezama koje nudi nacionalizam. Takvo drustvo, sto nije manje vazno, treba takodje da bude drzava kadra da primenjuje vladavinu zakona.
Neki tvrde da su "Velika Srbija", "Velika Hrvatska" - a sutra mozda i "Velika Albanija" - jedini moguci ishodi na Balkanu posle sloma Jugoslavije. Da li je to cena nove stabilnost koja bi mogla da nastane iz sadasnjeg meteza? Takav ce scenario mozda prevagnuti, ali je sasvim malo verovatno da ce doneti stabilnost, najmanje iz dva razloga. Prvo, to podrazumeva nestanak Bosne i Hercegovine i Makedonije, dve multietnicke "mini-Jugoslavije" koje se sigurno ne bi srusile na miran nacin. Drugo, to takodje pretpostavlja nastanak novih manjina unutar granica svake "velike" drzave i preti novim konfliktima unutar takvih "velikih" drzava i izmedju njih.
Da li je moguce osmisliti izvodljiva resenja, a da se pri tom izbegne retoricka poza (na primer: na Balkanu je prihvatljiva samo multietnicnost) ili opasni cinizam (na primer: podela Bosne je za zaljenje, ali je neizbezna)? I da li se stepen pragmatizma u medjunarodnoj politici moze kombinovati sa odbacivanjem "etnickog ciscenja" i postovanjem ljudskih prava? Jugoslavija je pokazala da je sve ovo daleko teze nego sto je izgledalo na samom pocetku. Ali potraga za takvom ravnotezom mora biti nastavljena.


Samo zajedno smo jaci.

 Sprung  
Samo zajedno smo jaci, nezaboravite to. Nasi narodi i njihova sudbina su vezani, dali mi to zeleli priznati ili ne,zato je u interesu svih nas, da se slazemo i medjusobno saradjujemo,na taj nacin cemo vratiti nase dostojanstvo na onaj nivo na kom zasluzuje biti. Secajte se prosloga i koracajte smelo ka boljoj buducnosti,zajedno. Walter.
Xobor Erstelle ein eigenes Forum mit Xobor