Uvod u rat i rat
Godine 1990. i pocetkom 1991. Jugoslavija se nasla na ivici ratne provalije. Visestranacki izbori, odrzani u svih sest republika, doveli su na vlast vlade sa suprotstavljenim ambicijama. Napori da se osigura buducnost federacije bili su uzaludni. Slovenija je utvrdila redosled koraka za napredovanje prema nezavisnosti; Hrvatska je postupila na isti nacin. Srbija, koja je vec bila dominantna u saveznim organima vlasti, pokusala je da izdejstvuje proglasenje opsteg vanrednog stanja, zapretivsi da ce zahtevati teritorije drugih republika ukoliko federacija bude pretvorena u labavu, konfederalnu strukturu. Beograd je pojacao represiju na Kosovu, pokrajini u kojoj preovladjuje albansko etnicko stanovnistvo i kojoj je Milosevicev rezim 1989. ukinuo autonomiju. U Hrvatskoj je doslo do eskalacije napetosti izmedju vlade i oblasti sa vecinskim srpskim stanovnistvom. Bosanska vlada bila je paralisana zbog antagonizama i uzajamnih sumnjicenja tri nacionalne stranke koje su delile vlast.

Slovenija i Hrvatska su 25. juna 1991. proglasile nezavisnost. Dva dana kasnije, tenkovi jugoslovenske armije krenuli su ka slovenackim granicama sa Italijom, Austrijom i Madjarskom da bi ponovo uspostavili kontrolu. Kada su slovenacke snage pruzile otpor, izgledalo je da armija nije bila sigurna da li da se upusti u borbu ili da se povuce. Do kraja juna, Beograd je pristao na primirje. Trojka ministara inostranih poslova Evropske zajednice posredovala je u preliminarnoj nagodbi, poznatoj kao Brionski sporazum (7. jul 1991). Ali nemiri su se pojacali i prosirili na Hrvatsku. Tokom jula i avgusta 1991. EZ je posredovala u nekoliko sporazuma o primirju, koji su krseni pre nego sto se na njima osusilo mastilo; rezultat je bio to da mirovni pregovori nikako nisu mogli da pocnu. Borbe su se prosirile, a jugoslovenska armija se umesala, stajuci na stranu srpskih neregularnih jedinica na terenu, pruzajuci im podrsku iz vazduha. Hrvatska vlada je 26. avgusta proglasila opstu mobilizaciju u "ratu za oslobodjenje". U Srbiji i Crnoj Gori pocela je regrutacija muskaraca sposobnih za vojsku, iako savezne vlasti u Beogradu nikada nisu objavile rat protiv Hrvatske.

U avgustu 1991. na Vukovar, grad u Hrvatskoj sa 45.000 stanovnika, pocele su da padaju granate artiljerije jugoslovenske armije. Bio je to pocetak tromesecne okrutne opsade - sa zemlje, iz vazduha i sa Dunava - koja je odnela vise od 2.000 ljudskih zivota i pretvorila grad u rusevine. Srpske snage, potpomognute jugoslovenskom armijom, do septembra su kontrolisale oko 30 odsto hrvatske teritorije, na jugu, u centru i na istoku zemlje. U oktobru, jugoslovenske snage pocele su da bombarduju drevni primorski grad Dubrovnik.

Kada je sredinom novembra pao Vukovar, srpske snage su kontrolisale hrvatske granice na istoku - bio je to jedini deo republike od direktnog strateskog i ekonomskog znacaja za Srbiju. Srpska vlada je tada zatrazila primirje. Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Sajrus Vens 23. novembra je posredovao u postizanju primirja izmedju Hrvatske i jugoslovenske armije, sto je bio preduslov za razmestanje mirovnih trupa UN. U decembru 1991. ministri EZ uspostavili su mehanizam koji je omogucavao da odvojene republike budu priznate do sredine januara 1992. Oblasti pod srpskom kontrolom u Hrvatskoj na to su odgovorile uspostavljanjem "Republike Srpske Krajine". Primirje potpisano 2. januara pokazalo se kao trajno. Pod pritiskom iz Beograda, rukovodstvo lokalnih Srba u Krajini prihvatilo je razmestanje mirovne misije UN (Vensov plan). Do tog vremena sa teritorija koje su u Hrvatskoj drzali Srbi izbeglo je oko 247.000 ljudi.

Sada je bilo samo pitanje vremena kada ce se konflikt prosiriti na susednu republiku Bosnu i Hercegovinu. Tamosnja izabrana vlada bila je sacinjena od tri nacionalisticke stranke, a na njenom celu bilo je kolektivno predsednistvo kojem je predsedavao Alija Izetbegovic, lider bosnjacke nacionalisticke stranke SDA (Stranka demokratske akcije). Ove vlasti slozile su se da Bosna i Hercegovina treba da ostane neutralna prema ratu u Hrvatskoj. Ali, Srpska demokratska stranka (SDS) u Bosni, koja je dobila vecinu srpskih glasova na izborima 1990, saradjivala je sa rezimom u Srbiji i jugoslovenskom armijom, a posebno sa garnizonom u Banjaluci, u naoruzavanju samoproklamovane "Srpske autonomne oblasti" na severu i istoku Bosne i Hercegovine. U medjuvremenu, homogene hrvatske zajednice na jugozapadu Bosne pocele su da uspostavljaju veze sa Zagrebom.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Logika mirovnih planova
Diplomatski odgovor Amerike, Evrope i UN ogledao se u seriji mirovnih planova. Svaki od njih predstavljao je pokusaj trazenja formule koja bi ocuvala onoliko multietnicke koegzistencije koliko se moglo spasiti od uzasa rata. Uprkos tome, svaki novi plan imao je sve manje od tog neuhvatljivog kvaliteta - a u slucaju Bosne i Hercegovine, takodje i manje suvereniteta za njenu medjunarodno priznatu vladu. Uzastopni mirovni planovi tako su odrazavali progresivno pogorsanje situacije, koje je delimicno bilo posledica odbijanja Amerike i Evrope da upotrebe vojnu silu kako bi podrzale principe, interese i ciljeve koje su javno proklamovale.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Poslednje sanse
Prva dva plana predstavljala su dve poslednje sanse: sansu da se rat spreci pre nego sto je zaista poceo i konacnu priliku za jedno sveobuhvatno resenje. Prva sansa bila je Zajednicka deklaracija o mirnom resenju jugoslovenske krize, poznata kao Brionska deklaracija, koju su u julu 1991. potpisali Predsednistvo SFRJ, Slovenija i Evropska zajednica. Dokument je potvrdio primirje u Sloveniji i otvorio put za povlacenje jugoslovenske armije iz te republike. Dokumentom je odlozena primena deklaracija o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske za tri meseca; sve strane obavezane su da se uzdrze od jednostranih postupaka, a posebno od upotrebe sile; Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) utvrdila je direktive za medjunarodnu posmatracku misiju u Sloveniji i zakazani su pregovori "o svim aspektima buducnosti Jugoslavije bez postavljanja preduslova..." Ovi pregovori poceli su u septembru.

Medjutim, posrednici Evropske zajednice uopste nisu shvatali sta se dogadja. U julu 1991. cinilo se da su Slovenija i Srbija u svadji, ali, u sustini, njihovi ciljevi nisu bili protivrecni. Rukovodstvo Srbije nije bilo zainteresovano da zadrzi Sloveniju u jedinstvenoj Jugoslaviji onoliko koliko je je zelelo da uspostavi kontrolu nad oblastima sa srpskim stanovnistvom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. (Krajem juna, vojne komandante u Beogradu zapanjio je politicki savet rukovodstva Srbije da Sloveniji treba dopustiti nezavisnost i da jugoslovenska armija treba da se povuce). Brionska deklaracija odgovarala je Sloveniji zbog toga sto tromesecni moratorijum na nezavisnost nije znacio i odbijanje same nezavisnosti, ali i Srbiji, zato sto je jugoslovenskoj armiji ostavljena sloboda da se pregrupise u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde je Srbija pripremala lokalne srpske zajednice za rat. Zato je najzesci protivnik Deklaracije bio savezni premijer Ante Markovic, koji je ulozio istinski napor da se Jugoslavija sacuva. Brz uspeh ministarske trojke ohrabrio je uverenja da je ona izasla na kraj s problemima. Ta zabluda imala je svoje posledice: period od tri presudna meseca - tokom kojih je EZ mogla da sacini strategiju kako bi sprecila sirenje sukoba ka Hrvatskoj i Bosni - bio je prakticno izgubljen.

Dok se krvoprolice u Hrvatskoj nastavljalo i sirilo, evropske diplomate su posegle za poslednjom mogucnoscu sveobuhvatnog resenja jugoslovenske krize. Krajem avgusta 1991, ministri inostranih poslova EZ osnovali su Konferenciju o Jugoslaviji, kojom je predsedavao lord Piter Karington, glavni posrednik EZ za bivsu Jugoslaviju, a koja je imala obiman zadatak "da donese mir svima u Jugoslaviji i pronadje trajna resenja koja ce zadovoljiti njihove legitimne interese i teznje". Principe te legitimnosti trebalo je definisati uz pomoc Arbitrazne komisije, kojoj je predsedavao Robert Badinter iz Francuske i koja je bila sacinjena od ustavnih sudija iz nekoliko zemalja.(4)

Pocetkom oktobra 1991, Karington je sa predsednicima Tudjmanom i Milosevicem, kao i saveznim ministrom odbrane generalom Kadijevicem postigao usmeni sporazum da na pregovorima treba traziti nacin da se Jugoslavija reorganizuje u "labavu asocijaciju ili savez suverenih i nezavisnih republika", uz garantovanje ljudskih prava i prava manjina i bez jednostrane promene granica. Ovaj ohrabrujuci razvoj situacije formulisan je kao Nacrt aranzmana za opste resenje, a poznatiji je kao Karingtonov plan. Osim sto je odredio okvire "novih odnosa izmedju republika", plan je predvideo "specijalni status" za oblasti u kojima su manjinske "nacionalne ili etnicke" grupe predstavljale vecinu stanovnista. Milosevic je ubrzo odbio Clan 1. Nacrta, koji je inter alia predlagao "suverene i nezavisne republike sa medjunarodnim karakterom za one koje to zele"; i, u okviru opsteg resenja, "priznavanje nezavisnosti, unutar postojecih granica, osim ako drugacije ne bude dogovoreno, onih republika koje to zele." (Sve ostale republike prihvatile su Nacrt, iako je predsednik Crne Gore Momir Bulatovic, pod pritiskom Srbije, uskoro promenio misljenje.) Odbijanjem Karingtonovog plana, Srbija je odbacila prvo i poslednje sveobuhvatno resenje za republike i narode Jugoslavije.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Hrvatska
Diplomatski napori sada su se usredsredili na zaustavljanje borbi u Hrvatskoj. Medjunarodna diplomatija odustala je od sveobuhvatnih nastojanja i usredsredila se na suzbijanje pozara, ovog puta pod okriljem UN. Vensov plan (parcijalni plan za postizanje mira izmedju Hrvatske i Srbije) poznatiji je naziv Koncepta za operaciju UN u odrzavanju mira u Jugoslaviji u kojem je u funkciji specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN posredovao Sajrus Vens, bivsi drzavni sekretar SAD. Vensov plan, koji je pripremljen krajem 1991, najzad je bio prihvacen od strane vlasti u Srbiji, jugoslovenske armije, hrvatskog rukovodstva i pobunjenih srpskih lidera u Hrvatskoj. Razmestanje pripadnika mirovnih snaga pocelo je krajem februara 1992.

Ovlascene da "sprece novi konflikt posredovanjem", mirovne snage bile su stacionirane u "pojedinim oblastima u Hrvatskoj, koje su oznacene kao Oblasti pod zastitom Ujedinjenih nacija (UNPA zone)". U praksi, bili su to delovi republike pod srpskom kontrolom, osim u zapadnoj Slavoniji, u kojoj je kontrola bila podeljena. Stanovnistvo u ovim oblastima trebalo je da bude zasticeno od "straha od oruzanog napada" i otuda potice naziv misije: Snage Ujedinjenih nacija za zastitu ili UNPROFOR.

Posebno slaba tacka Vensovog plana bila je mogucnost da ga se Srbi nece pridrzavati. Pripadnici mirovnih snaga imali su mandat da "osiguraju" i "verifikuju" da ce cetiri UNPA zone ostati demilitarizovane posle povlacenja jugoslovenske armije; oni medjutim nisu imali sredstava da sprovedu demilitarizaciju u trenutku kada su srpske snage odbile da se razoruzaju. Jedinice jugoslovenske armije su pre povlacenja podelile oruzje pripadnicima srpskih milicija, koje su, umesto da se raspuste, obukle "policijske" uniforme. Od posmatraca policije UN ocekivalo se da "osiguraju" da policija u UNPA zonama (odnosno, srpska policija) deluje bez diskriminacije, ali nisu imali "izvrsnu odgovornost za odrzavanje javnog reda" i bile su im vezane ruke kada je lokalna policija odbila da saradjuje. Trebalo je da pripadnici mirovnih snaga "omoguce" povratak lica raseljenih iz domova u UNPA zonama (oko 250.000 ljudi) u saradnji sa UNHCR-om, ali oni nisu imali mandat da stvore uslove za povratak tih ljudi, koji su zbog toga ostali izbeglice. Nije bilo napretka ka sveobuhvatnom resenju. Iako su zvanicnici UN skretali paznju na ove nedostatke, Savet bezbednosti nije izvukao odgovarajuce zakljucke.

Drugi bitan nedostatak Vensovog plana ogledao se u pretpostavci da je civilno stanovnistvo unutar UNPA zona bilo ranjivije od civilnog stanovnistva izvan UNPA zona. Bila je to dvostruka greska. Prvo, sveukupna ravnoteza snaga zaracenih strana mogla je da odgovara hrvatskoj vladi da je demilitarizacija bila postignuta, ali to se nije desilo. Drugo, civili na obe strane linije sukoba bili su izlozeni bombardovanju i napadima; u nekoliko slucajeva tokom 1992. i 1993. hrvatska armija napala je civilna naselja u oblastima koje su drzali Srbi i koje su se nalazile van domasaja pripadnika mirovnih snaga UN, koji su bili malobrojni da bi mogli da ih zastite. Uopste uzevsi, zastita je bila najvise potrebna nesrpskom civilnom stanovnistvu (nekoliko hiljada ljudi) koje je ostalo u UNPA zonama, kao i onim Srbima (nesto manje od 200.000 ljudi) koji su ziveli u Hrvatskoj, izvan UNPA zona. Ovi civili nisu zeleli da uzmu ucesce u borbama i predstavljali su potencijalni faktor pomirenja. Vensov plan njih nije uzeo u obzir. Takozvano "meko etnicko ciscenje" nastavljeno je sirom Hrvatske bez prekida. Nesrpsko stanovnistvo unutar UNPA zona proganjano je naocigled pripadnika mirovnih snaga UN. Srbi izvan UNPA zona nastavili su da "placaju" zbog prkosa srpskih pobunjenika. Do pocetka 1993, Hrvatski helsinski odbor za ljudska prava, nezavisna posmatracka grupa, procenio je da je izvan UNPA zona od januara 1992. napadnuto ili dignuto u vazduh gotovo 7.000 srpskih kuca.

Vensov plan nije uspeo da pretvori rat u politicki pregovor. Naprotiv, dve strane jos vise su se udaljile. Time sto je izostavio pominjanje ponovnog uspostavljanja hrvatske vlasti i insistiranjem na tome da bi "specijalni aranzmani u ovim oblastima trebalo da budu privremene prirode i da ne bi trebalo da prejudiciraju ishod politickih pregovora o sveobuhvatnom resenju jugoslovenske krize", Plan je nehotice ohrabrio srpske nade i pojacao hrvatske strahove od konacne secesije pobunjenih oblasti.

Izgledalo je da su clanice Saveta bezbednosti pocetkom 1994. shvatile da je Vensov plan u stvari istrosen. Izlaz iz corsokaka potrazila je nova grupa koja se sastala u Zagrebu, a cinili su je dva ambasadora iz Medjunarodne konferencije za bivsu Jugoslaviju (ICFY - International Conference on the Former Yugoslavia) i ambasadori SAD i Rusije u Hrvatskoj. Ta grupa, poznatija kao Z-4 (Zagreb cetiri), isplanirala je da se proces postizanja mira u Hrvatskoj odvija u tri faze: opsti prekid vatre, sporazum o ekonomskoj saradnji i, konacno, pregovori o politickom resenju.

Novo primirje postignuto je u martu 1994. UNPROFOR je dobio ovlascenje da patrolira u demilitarizovanoj zoni koja je razdvajala dve strane. Srpsko oklevanje odlozilo je postizanje ekonomskog sporazuma do decembra. Grupa Zagreb cetiri do tada je sacinila nacrt Plana Z4, koji je predvidjao dodeljivanje vrlo siroke autonomije najvecoj oblasti pod srpskom kontrolom (Krajini) kao i postepeni prestanak srpske kontrole u druge dve oblasti (zapadnoj Slavoniji i istocnoj Slavoniji). Plan Z4 - zvanicno Nacrt sporazuma o Krajini, juznoj Baranji i zapadnom Sremu - bio je model prakticne konfederalizacije Hrvatske; oblast Krajine trebalo je da ima sopstvenu vladu, valutu i obelezja, dvostruko drzavljanstvo sa Srbijom - drugim recima, trebalo je da bude drzava u drzavi. Srbi, medjutim, nisu bili zadovoljni. Politicki pregovori jos uvek nisu bili na vidiku u januaru 1995, kada je predsednik Tudjman objavio da Hrvatska nece dozvoliti da misija UN obnovi mandat krajem marta. Kada je krajem januara predstavljen Nacrt sporazuma, Tudjman ga je prihvatio kao osnovu za dalje pregovore. Iako su pregovaraci izasli u susret srpskoj osetljivosti, pruzivsi Srbima dalekosezne ustupke, njihovo rukovodstvo odbilo je cak i da primi plan, sve dok Hrvatska ne odustane od svoje odluke o UNPROFOR-u. Milosevic je odbio da izvrsi pritisak na srpsku stranu i Plan Z4 je napusten - sve do trenutka kada je hrvatska vojska bila nadomak zauzimanja Krajine i kada je jedan od srpskih lidera na beogradskoj televiziji objavio da ga uslovno prihvata. Bilo je prekasno.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Bosna i Hercegovina
Svaki od mirovnih planova za Bosnu i Hercegovinu trebalo je da resi dilemu: kako pomiriti suprotstavljene ciljeve tri nacionalne zajednice i istovremeno ocuvati suverenitet Bosne. U sustini, od prvog do poslednjeg plana, etnicitet je bio prihvacen kao princip organizovanja - zato je svaki naredni plan odrazavao novu fazu etnicke podele.

Ministri inostranih poslova EU prihvatili su rezultat referenduma u Bosni i Hercegovini iz februara 1992. kao potvrdu da vecina stanovnika Bosne podrzava nezavisnost i pored srpskog bojkota. Sledeci korak bilo je sazivanje sastanka u Lisabonu kako bi se, recima lorda Karingtona, postigao sporazum o "buducim ustavnim aranzmanima u nezavisnoj Bosni i Hercegovini". Na ovim pregovorima, kojima je predsedavao ambasador Portugalije u EU Zoze Kutiljero, ucestvovali su lideri nacionalistickih stranaka Srba i Hrvata: Karadzic i Mate Boban tada su debitovali kao sagovornici Evropske zajednice - time je ucinjen presedan, buduci da su tako priznati samo "etnicki" politicari i lideri iz Bosne i Hercegovine.

Ovi razgovori su 18. marta doveli do sporazuma o Saopstenju o principima za nove ustavne aranzmane u Bosni i Hercegovini ili do takozvanog Kutiljerovog plana, na osnovu kojeg su tri strane odlucile da se Bosna ponovo uspostavi kao drzava "tri ustavne jedinice, zasnovane na nacionalnim principima." Nekoliko dana kasnije, pre nego sto su tri jedinice definisane, predsednik kolektivnog bosanskog predsednistva Izetbegovic odbio je sporazum. Isto je uradio i lider bosanskih Hrvata Boban. Lisabonska inicijativa je propala. U medjuvremenu, na sastanku u Briselu 6. aprila, americki pritisak na zemlje clanice EZ da se prizna Bosna i Hercegovina urodio je plodom.

Druga faza medjunarodnog posredovanja u Bosni i Hercegovini zapocela je avgusta 1992. kada je pod zajednickim pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i predsednistva Evropske zajednice (predsedavajuca je bila Velika Britanija) organizovana konferencija u Londonu, koja je okupila regionalne lidere i medjunarodne sefove diplomatija. Londonska konferencija je utvrdila cvrste principe ukljucujuci: nepriznavanje teritorijalnih dobitaka ostvarenih silom, bezuslovno oslobadjanje civilnih zarobljenika, zastitu prava manjina, zatvaranje zarobljenickih logora, zabranu srpskih vojnih letova iznad Bosne, medjunarodno nadziranje granice izmedju Bosne i Srbije, punu saradnju svih strana u humanitarnim naporima, priznanje Bosne i Hercegovine od strane svih drugih bivsih jugoslovenskih republika, prihvatanje postojecih granica, kao i postovanje svih medjunarodnih ugovora i sporazuma. Bosanski Srbi su se obavezali da ce se povuci sa znatnog (iako nedefinisanog) dela teritorije i da ce svoje tesko naoruzanje oko kljucnih gradova (Sarajeva, Gorazda, Bihaca, Jajca) staviti pod nadzor posmatraca UN u roku od nedelju dana. Srpske snage su uskoro prekrsile ove principe i obaveze.

Na Londonskoj konferenciji ustanovljena je naslednica Medjunarodne konferencije Evropske zajednice o Jugoslaviji. Bila je to Medjunarodna konferencija o bivsoj Jugoslaviji (ICFY ) koja je imala dva kopredsednika: Sajrusa Vensa, koga su imenovale Ujedinjene nacije, i lorda Ovena, koga je imenovala EZ. Njihov zadatak bio je da nastave pregovore sa ciljem da se postignu resenja, u skladu sa zakljuccima i principima koji su dogovoreni u Londonu. Rezultat toga bio je Vens-Ovenov mirovni plan.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Transatlantske napetosti
Rat protiv Bosne i Hercegovine izazvao je najozbiljniju krizu u transatlantskim odnosima od vremena Suecke krize. Ta kriza nije ni do danas sasvim okoncana i zato je dvostruko hitnije izvuci odgovarajuce pouke iz njenog razvoja. U cemu je Atlantski savez pogresio i sta ga je najzad vratilo na pravi put?

Samo je Zapadna alijansa, otelovljena u NATO-u, bila sposobna da zaustavi pokolj. Alijansa zasluzuje priznanje zbog tog dostignuca, ali takodje, vlade njenih clanica moraju da prihvate odgovornost zbog ranijeg odbijanja da primene silu. Narod Bosne i Hercegovine skupo je platio transatlantske podele.

Nas cilj nije da ovde pokusamo da svaljujemo krivicu na pojedine zapadne vlade ili lidere. Krivicu snose mnogi. Bilo je takodje i olaksavajucih okolnosti. Savez bogatih demokratija bio je opterecen sustinskim problemom u postupanju prema krizi ove vrste: protivljenjem bilo koje pojedine sile da preuzme vodecu ulogu, cinjenicom da je svaka od zemalja clanica morala da postigne internu saglasnost o tome sta treba ciniti, kao i da ostvari konsenzus sa raznim drzavama. Rezultat toga cesto su bile politike najmanjeg zajednickog imenitelja, koje su se pokazale neodgovarajucima. Osim toga, vodece sile su pocetkom devedesetih bile prezauzete resavanjem stanja nastalog zavrsetkom hladnog rata. Iako su zapadne obavestajne sluzbe upozoravale na pretnju miru i stabilnosti u regionu koja je bila na pomolu, nije bilo pokusaja da se preduzmu ozbiljne preventivne mere. Nije se obracala paznja na konstruktivne ideje o pretvaranju komunisticke federacije Jugoslavije u demokratsku konfederaciju - koje su prvo dosle iz Slovenije i Hrvatske 1990, a zatim iz Bosne i Makedonije 1991. Zapadni ministri inostranih poslova bili su zaokupljeni drugim stvarima.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Evropski odgovor
"Ovo je cas za Evropu. Ovo nije cas za Amerikance", rekao je Zak Pos, ministar inostranih poslova Luksemburga i predsedavajuci Evropske zajednice, po dolasku u Jugoslaviju 29. juna 1991. Pocetak krize u Jugoslaviji za tadasnju Evropsku zajednicu izgledao je kao prilika da se demonstrira njena znacajnija uloga.

Gledajuci pet godina unazad, moglo bi se reci i to da je malo drugih stvari toliko doprinelo slabljenju entuzijazma javnog mnjenja za stvar evropske integracije, kao sto je to bilo neprimereno evropsko nastojanje da se ostvari mir u bivsoj Jugoslaviji. Evropske institucije i pojedine zemlje clanice preduzele su znacajne napore ali je zakljuceno, kako na Balkanu tako i u zapadnoj Evropi, da se nije delovalo efikasno.

Pre nego sto se istraze razlozi za ovaj neuspeh, treba razmotriti obim ucesca EZ/EU. Iako nije institucija koja se bavi pitanjima bezbednosti, EZ je preuzela vodecu ulogu u pokusajima posredovanja. Arbitrazna komisija, koja je osnovana u septembru 1991. i kojoj je predsedavao Robert Badinter, predstavljala je pokusaj inovacije da se u resavanju problema drzave u raspadu primeni pravna mudrost. EZ je organizovala dve glavne mirovne konferencije o Jugoslaviji - prvu u Hagu, od septembra 1991. do avgusta 1992. i drugu u Zenevi, od septembra 1992. do decembra 1995, zajednicki sa Ujedinjenim nacijama. (Predsedavajuci koje su imenovale EZ/EU - Karington, Oven i Bilt - pokusavali su da dodju do politickog resenja putem pregovora). U septembru 1993, EU je odlucila da preuzme odgovornost za administraciju u podeljenom Mostaru i jednog za drugim imenovala administratore - Kosnika, Peresa Kasada i Garoda - koji su nastojali da rese tamosnje probleme. Humanitarna sluzba Evropske zajednice ECHO (The European Community Humanitarian Office) pruzila je glavni doprinos humanitarnoj pomoci i programima za izbeglice UNHCR; nesto kasnije, Evropska unija preuzela je vodecu ulogu, u finansiranju civilne strane sprovodjenja Dejtonskog sporazuma i u rekonstrukciji Bosne i Hercegovine. Mozda je najvece dostignuce EU to sto je uspela da obuzda razlicita shvatanja balkanske krize u drzavama koje su njene clanice.

Jugoslovenska kriza je od Evrope zahtevala jedinstven, usredsredjen i odlucan odgovor, ukljucujuci tu i opciju direktne vojne intervencije. Iako su, medjutim, preuzeli najveci teret, kada je rec o sredstvima, trupama i ljudskim zivotima, Evropljani nisu bili spremni i sposobni da preduzmu takvu intervenciju bez direktnog mesanja Sjedinjenih Drzava (oni su je zapravo eksplicitno iskljucili jednom od svojih najranijih odluka, na zasedanju Saveta ministara EZ 19. septembra 1991).

Evropa se suocila sa tri razlicite vrste prepreka za sprovodjenje jedne efikasne politike: (1) nerazumevanjem prave prirode jednog u sustini veoma zilavog sukoba (2) drustvenim i kulturnim ustezanjima kada je rec o mogucnosti primene vojne sile, od strane bogatih zapadnih demokratija koje su uzivale u gotovo poluvekovnom miru, i (3) institucionalnim teskocama Evropske zajednice koja je u tom casu nastojala da se preobrazi u Evropsku uniju sa Zajednickom inostranom i bezbednosnom politikom. Sva ova ogranicenja jednog efikasnog politickog odlucivanja zasluzuju temeljno istrazivanje, zato sto ova Komisija, kada iznosi odredjene kriticke procene zapadne politike, ne zeli da sugerise da je put ka efikasnijoj politici bio ocigledan ili lak.

Za ministre inostranih poslova EZ, koji su u leto 1991. pokusavali da postignu primirja putem pregovora, bilo je gotovo neshvatljivo da u Evropi ima politickih lidera koji ne bi oklevali da upotrebe vojnu silu, odnosno da za srpske i hrvatske lidere, imajuci u vidu njihove licne ambicije, rat moze biti nameran, "racionalan" izbor. EZ je preuzela zadatak posrednika u Jugoslaviji pretpostavljajuci da je moguce sklopiti kompromisni sporazum - kao sto je to obicno bilo moguce u zapadnoj Evropi. Posleratno evropsko iskustvo je takodje govorilo da ce se jednom sklopljeni kompromis odrzati, zato sto je to u zajednickom interesu.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Sjedinjene Drzave
Do samog kraja 1994, politika Sjedinjenih Drzava prema ratu u bivsoj Jugoslaviji kolebala se izmedju distance i angazmana, bez potpunog prihvatanja bilo koje od tih opcija. Iako je, na retorickom i ideoloskom planu, tezio ka tome da na konflikt gleda kao na agresorski rat protiv bosanske drzave i njenog naroda i da zastupa potrebu robusne vojne intervencije, Vasington je pri svemu tome jos vise oklevao da angazuje sopstvene kopnene trupe. Americki vojni establisment, kao sto je vec receno, narocito nije zeleo da bude uvucen u "novi Vijetnam". Nasuprot tome, mnoge americke politicke licnosti, intelektualci i novinari koji su se protivili ratu u Vijetnamu, postali su energicni zagovornici vojne intervencije u Bosni i Hrecegovini.

Istinsko ostajanje po strani nikada nije bilo moguce, kada se ima u vidu u vidu to da je Bosna i Hercegovina dominirala na dnevnom redu evropskih odbrambenih i bezbednosnih tema. Jedina svetska super sila nije mogla da ostane izdvojena; sa druge strane, istinski konstruktivan angazman zahtevao je vojni angazman i doslednu strategiju, sto nije bilo na vidiku sve do 1995. Guverner Klinton je tokom predsednicke izborne kampanje 1992. kritikovao politiku nemesanja Busove administracije. Klintonovoj administraciji su i pored toga bile potrebne dve godine da unilateralno pokaze svoju odlucnost i da u okviru multilateralnih inicijativa dovede nagodbu do tacke prihvatljivosti, da bi potom preuzela vodecu ulogu u sprovodjenju te nagodbe u delo.

Postoji nekoliko objasnjenja za ovo odlaganje. Mnogi dugogodisnji profesionalci sluzbe nacionalne bezbednosti nisu videli jasne nacionalne i strateske interese na Balkanu (sto nije bio slucaj kada je rec o nedavno okoncanom Zalivskom ratu). Sjedinjene Drzave su pocetkom 90-tih, kao i evropske sile, razmatrale svoje odbrambene i bezbednosne posthladnoratovske prioritete. Povodom novog evropskog samopouzdanja stav Vasingtona bio je dvolican, jer su mnogi bili u iskusenju da odgovore kako bi Evropa - ukoliko je "cas za Evropu" zaista kucnuo - morala sama da krene napred i da se dokaze - ukoliko moze. Godine 1993. nova americka administracija razmisljala je o Bosni uz kolebljivost stranke koja je tokom osamdesetih bila van vlasti i sa rukovodstvom koje je bilo zaokupljeno domacim reformama. Osim toga, americka javnost se snazno protivila razmestanju kopnenih trupa SAD u oblastima u kojima vitalni americki interesi nisu bili smatrani za ugrozene.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Tokom rata u Hrvatskoj 1991, Busova administracija je pokusavala da odvrati Nemacku i EZ od priznavanja Slovenije i Hrvatske mimo sveobuhvatnog sporazuma. Busova administracija je pocetkom 1992. ipak izvrsila pritisak da se prizna Bosna i Hercegovina - iako su mnogi smatrali da ce ona teze opstati od Hrvatske ili Slovenije. Kada je posle priznavanja Bosne nastavljena srpska agresija, americka administracija nije bila nista vise voljna da intervenise od svojih evropskih saveznika. U trenutku kada je Vens-Ovenov plan bio predstavljen zaracenim stranama, Klinton je vec postao predsednik. Paralisana zbog predizbornih obecanja o multilateralnoj akciji u Bosni i u svetlu medijskih kritika na racun Vens-Ovenovog plana, Klintonova administracija ga je odbacila i uz mlaku pohvalu pustila niz vodu. Jedina alternativa americke administracije za Vens-Ovenov plan bila je strategija "Podigni i udari" (odnosno, podizanje embarga na uvoz oruzja za Bosnu i upotreba vazdusnih snaga protiv srpskih ciljeva, dok nova i osnazena bosanska armija preduzima kontranapad). Ukoliko medjunarodno priznatu bosansku drzavu ne mogu da odbrane sile iz inostranstva, tvrdili su neki Amerikanci, treba joj barem omoguciti sredstva da se sama odbrani. Ali, sama Bela kuca ostala je neodlucna povodom opcije "Podigni i udari", koju su najvise zastupali uticajni krugovi u americkom Kongresu. Ideja nije naisla na podrsku u Evropi. Sjedinjene Drzave su zapravo potkopale Vens-Ovenov plan, a da pri tom nisu bile spremne da ponude alternativu i da je sprovedu u delo. Ono do cega se konacno doslo u Dejtonu vise je, barem na papiru, islo na stetu integriteta Bosne i Hercegovine nego odredbe iz Vens-Ovenovog plana.
Tokom 1993. i 1994, dok su uzastopni mirovni predlozi stizali od strane Medjunarodne konferencije za bivsu Jugoslaviju - predvodjene EU i Ujedinjenim nacijama - Vasington je bio samo polovicno ukljucen. Predsednik Bus je bio protiv pregovora sa rukovodstvom bosanskih Srba ili sa Milosevicem, dok je predsednik Klinton tome dodao i odbijanje da se "nametne" resenje bosanskoj vladi. Evropski lideri su se tokom ovog perioda zalili da Sjedinjene Drzave u Bosni pothranjuju lazne nade o zapadnoj vojnoj intervenciji.

Preokret je nastao pocetkom 1994, kada je Klintonova administracija uocila priliku za unilateralno posredovanje: americki diplomatski izaslanici su tada nastojali da postignu sporazum izmedju snaga bosanskih Hrvata i bosanske vlade. Nova Bosnjacko-Hrvatska Federacija, stvorena u martu 1994, predstavljala je prvo direktno americko dostignuce i ulaganje u mirovne napore. Sjedinjene Drzave su otprilike u isto vreme pocele da razvijaju regionalnu strategiju na Balkanu. Uspostavile su vojne odnose sa Albanijom i vise se odazvale obavezi prema Ujedinjenim nacijama, dajuci vojnike za preventivnu misiju UN u Makedoniji. Busova i Klintonova administracija su prethodno vec upozorile Srbiju da se uzdrzava na Kosovu (na Juznom Balkanu je to upozorenje shvaceno veoma ozbiljno, u sta se Komisija uverila tokom boravka u regionu). Turska i Grcka su bile vezane za americku strategiju svojim clanstvom u NATO-u. Pre nego sto je krenula ka centru, americka diplomatija je ucvrstila periferiju. Medjunarodnim posrednicima bilo je jasno da su nereseni sukob u Hrvatskoj i otvoreni sukob u Bosni medjusobno povezani; novonastala americka strategija prva je efikasno povezala vojno resenje u Hrvatskoj sa sporazumom u Bosni. Americka administracija je izgradila strategiju za mir koja je pocivala na Bosnjacko-Hrvatskoj Federaciji - ogledala se u jacanju bosnjacko-hrvatskog vojnog saveza koji bi uz podrsku Hrvatske postao dovoljno jak kako bi mogao da potisne srpske snage u Hrvatskoj i Bosni do tacke na kojoj bi oni morali da odustanu od svojih maksimalistickih ratnih ciljeva i da udju u kompromis.

Ovakav razvoj dogadjaja - vece vojno i diplomatsko prisustvo SAD na Balkanu i americki angazman, koji je doveo do Dejtona i razmestanja IFOR-a - probudio je u regionu velike nade da ce americko angazovanje biti trajno. To je poruka koju je Komisija cula na brojnim sastancima na Balkanu. Ali, kada su se clanovi Komisije u Vasingtonu interesovali za ozbiljnost i trajnost tog angazmana, odgovor je bio nejasan. Kongres je ocigledno bio najvise skeptican, posebno kada je rec o razmestanju americkih trupa u IFOR-u. Sa druge strane, zvanicnici Bele kuce i Stejt departmenta nisu odustajali od stava da je novi angazman ozbiljan. Jedan od njih rekao je "da se citavo pitanje o tome kakva ce biti uloga Amerike u Evropi ogleda u bosanskom pitanju. Bosna je mikrokosmos svih tema koje mi smatramo znacajnim" - ukljucujuci tu i pretnju od rata u Evropi, zloupotrebu ljudskih prava i etnicki sukob. Iako je priznao da je malo teze govoriti o Bosni i Hercegvovini kao o "vitalnom" americkom interesu, on je dodao da na uspeh na Balkanu gleda kao na presudan faktor za odrzavanje "strukture demokratske stabilnosti" i "konstruktivnih odnosa sa glavnim partnerima".

Jasno je, medjutim, da je Amerika usla u dublji angazman u Bosni pre svega zbog humanitarnih i moralnih razloga: ogorcena zbog zlocina koji su pocinjeni nad bespomocnim civilima. U vecini slucajeva, strateske analize su bile formulisane posle obavljenih akcija - kako bi opravdale odluku da se intervenise. Ali kada je rec o ozbiljnijem angazmanu, strateska analiza ima smisla: ukoliko Amerika zeli da igra vaznu ulogu u Evropi, ona ne sme da ostaje po strani kada je rec o takvim problematicnim oblastima Evrope kao sto je Balkan. Osim toga, ratovi podstaknuti teznjom za samoopredeljenje, u koje bi se ukljucile susedne drzave koje imaju veze sa zaracenim etnickim grupama, verovatno bi se ponovili i u drugim regionima (na primer, u bivsem Sovjetskom Savezu), ako takvu mogucnost ne bi otklonile velike sile i multilateralne institucije koje su te sile oformile. Nazalost, ostaje otvoreno pitanje da li ce ova analiza biti dovoljno ubedljiva kako bi naterala Ameriku i zapadnu Evropu da se i dalje angazuju.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Rusija
Rusku ulogu na Balkanu bitno je oblikovao istovremeni slom sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Ovde vredi podsetiti na to da je otpadnistvo Jugoslavije 1948. godine bilo do tada najtezi poraz Sovjetskog Saveza. Nacionalni komunizam (tj. komunizam nezavisan od Moskve) prvi put se pojavio na Balkanu. Nacionalni komunizam na Balkanu je pocetkom sezdesetih godina naneo Sovjetskom Savezu jos dva poraza. Prvo je Albanija zamenila sovjetsku dominaciju kineskim patronatom, a potom je Rumunija, takodje koristeci tadasnji iznenadni kinesko-sovjetski raskol, za sebe izborila stepen slobode unutar sovjetskog bloka i u medjunarodnim okvirima. Na Balkanu je samo Bugarska ostala zavisna od Sovjetskog Saveza. Krajem 60-tih godina izgledalo je da je nakon invazije na Cehoslovacku Moskva ojacala svoju poziciju u istocnoj i centralnoj Evropi, ali je njena pozicija na Balkanu potpuno oslabila. Moskva je naucila da zivi sa svojim porazima. Otpisala je Albaniju, sa zadovoljstvom je posmatrala kako Grcka i Turska postaju medjusobno najgori neprijatelji, razvila je nesiguran ali funkcionalan odnos sa Jugoslavijom i mirno gledala kako Nikolae Causesku sve vise kvari ugled nacionalnog komunizma.

Pocev od 1989, kolapsom komunizma i dezintegracijom Jugoslavije i samog Sovjetskog Saveza, bili su zbrisani parametri koji su vazili u ruskim medjunarodnim odnosima tokom najveceg dela 20. veka. Nova vladajuca elita u Moskvi izvesno vreme bila je prvenstveno zaokupljena domacim problemima i ponovnim definisanjem medjunarodne uloge Rusije. Rat u Jugoslaviji je bio neposredan izazov za preispitivanje ruskog nacionalnog interesa. Ruski nacionalisti su odmah izvrsili pritisak na vladu, pozivajuci se na slovensko-pravoslavno jedinstvo i istorijsku rusku podrsku Srbiji. Takodje, postojalo je snazno iskusenje, pred kojim bi se naslo bilo koje rusko rukovodstvo, da se tokom trajanja rata podrzi ona strana koja izgleda kao pobednik - i da Rusija tako ponovo povrati stepen uticaja na Balkanu koji je izgubljen posle 1948. godine.

Medjutim, Moskva je podrzavala Srbiju iz jos dva razloga: (a) zabrinutosti zbog americkog uticaja koji se - narocito posredstvom NATO-a - sirio u jugoistocnoj Evropi, u istom trenutku kada je postojala pretnja da ce se NATO prosiriti na istocnu i centralnu Evropu; i (b) prihvatanja cinjenice da je kolaps komunizma ostavio Rusiju i Srbiju u slicnim pozicijama. Obe su imale mnostvo sunarodnika u susednim, novoosnovanim, nezavisnim i uglavnom neprijateljski raspolozenim drzavama; ostavljanje Srbije na cedilu moglo je, prema tome, da bude protumaceno kao znak da Rusija odustaje od svojih opcija aktivnije buduce politike povodom ruskih manjina u "neposrednom susedstvu". Iako su mnogi sa kojima se Komisija sastala u Rusiji odlucno poricali da je ovaj drugi faktor odigrao bilo kakvu ulogu u politici Rusije, sama zestina njihovog poricanja je tom faktoru pridavala verodostojnost.

Iako je Mihail Gorbacov doveo Tudjmana i Milosevica na sastanak 1991, Moskva nije davala znake da zeli znacajnu posrednicku ulogu. Dok je Rusija sa tugom gledala na svoj novi polozaj "postimperijalne postsupersile", a vojska bila nezadovoljna zbog "gubljenja" hladnog rata - Bosna je u uslovima moskovske nemirne politicke klime postala simbolicna svetska pozornica na kojoj bi svaka ruska vlada jednostavno morala da ucestvuje. U isto vreme, pravoslavni nacionalisticki simbolizam koji su pokrenuli Srbi nasao je izvesnog odjeka u Rusiji; razvio se novi "balkanski lobi", ali je interes javnosti bio neznatan.

Kada je rat u Bosni poceo, neefikasnost napora EZ, kombinovana sa distancom Vasingtona, stvorila je mogucnost da se Moskva ukljuci u balkanska zbivanja. Ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev odigrao je istaknutu ulogu nekoliko puta i pretekao partnere iz zemalja clanica Saveta bezbednosti, ali se sa njima nikada nije sukobio. Za razliku od Kozirjeva, specijalni izaslanik predsednika Borisa Jeljcina za bivsu Jugoslaviju Vitalij Curkin posluzio se javnom diplomatijom i osigurao je istaknutu ulogu Rusije u Kontakt grupi. Medjutim, unutrasnje rasulo u Rusiji ostavilo je malo prostora da se razvije neka posebna strategija. Zato je strah od snazne ruske reakcije u slucaju da se NATO suprotstavi bosanskim Srbima pre bio prikladan alibi, nego realnost. Kada se NATO najzad zaista suprotstavio bosanskim Srbima, odgovor Rusije bio je relativno blag. Koliko god povremeno bila nezgodna, ruska politika se pre i posle donosenja sporazuma u Dejtonu odlikovala izuzetnom uzdrzanoscu.

Zbivanja na Balkanu istovremeno su ubedila mnoge Ruse da je njihova uloga na medjunarodnoj sceni sve slabija, a da je pozicija Amerikanaca ojacala. Ovo presudno americko osvajanje terena bilo je stalna tema razgovora clanova Komisije u Moskvi. Ono sto su Rusi nekada smatrali ravnopravnoscu dve drzave, sada se pretvorilo u veliku nadmoc jedne od njih. Posledica je bila ponizenje, a ponekad i bes - usmeren ne toliko protiv Amerikanaca per se, koliko protiv situacije koja se razvila tako nezeljeno i tako brzo.

Dejton je za Ruse bio dramatican znak porasta americke nadmoci. Mnogi od moskovskih sagovornika Komisije smatrali su da je Dejton pokazao navodnu americko-nemacku naklonost prema Muslimanima i Hrvatima i navodnu americko-nemacku osvetoljubivost prema Srbima. Izgledalo je da su oni ubedjeni da su civilni aspekti Dejtonskog sporazuma nerealni, neposteni i da nece dugo trajati. Rusi su, medjutim, kada je rec o ucescu u IFOR-u, izgledali zadovoljni "partnerstvom" koje su shvatili kao ukljucivanje u specijalni aranzman, sacinjen tako da njihove snage budu pod komandom americkog komandanta, a ne komandanta iz NATO-a. U sustini, to bi mogao da bude primer za blizu americku i NATO saradnju sa Rusima, sada kada je Boris Jeljcin ponovo izabran za predsednika. Takva saradnja mogla bi da poboljsa medjunarodne odnose, ali i da ublazi nezadovoljstvo koje Rusi osecaju zbog onoga sto vide kao svoj debakl na Balkanu. Buduce partnerstvo uglavnom ce zavisiti od obzira Zapada i realisticnosti Rusa.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Ujedinjene nacije
Nijedan medjunarodni protagonista nije u bosanskom debaklu pretrpeo veci gubitak kredibiliteta od Ujedinjenih nacija. Zvanicnici UN smatraju da ta ocena nije postena, zbog toga sto je Sekretarijat UN morao da sprovodi politicke odluke koje su stizale od strane nepostojanog i nejedinstvenog Saveta bezbednosti. Ranije pomenuta politika najmanjeg zajednickog imenitelja imala je tendenciju daljeg razvodnjavanja u Savetu bezbednosti, cije su stalne clanice donosile odluke konsenzusom. Istaknuta uloga koja je pripala Ujedinjenim nacijama je, osim toga, od samog pocetka odrazavala nespremnost vodecih snaga NATO-a da energicno intervenisu u ratu, u kojem je takva intervencija mogla da pomogne, kao sto su to kasnija zbivanja pokazala.

Svakako, filozofija i uticaj Sekretarijata UN jos vise su pogorsali neuspehe zapadne politike. Jedan od elemenata te filozofije bilo je cvrsto uverenje generalnog sekretara, izneto u mnogim prilikama, da su rat i patnja u Bosni izazvali nesrazmerno veliku svetsku paznju i preterano moralno zgrazavanje. Kao suprotnost Bosni on je naveo relativno slabiju paznju koja je bila posvecena zlocinima protiv stanovnistva izvan Evrope, spominjuci kao najuzasniji primer genocid u Ruandi.

Ujedinjene nacije svakako nisu zanemarile Bosnu i Hercegovinu; tamosnja misija bila je najskuplja i najslozenija mirovna operacija u istoriji UN. U jeku operacije, u misiji je ucestvovalo vise od 19.000 ljudi. Bez obzira na sve to, mi sa zaljenjem konstatujemo da ce neuspeh u Bosni i Hercegovini imati negativan uticaj na kredibilitet UN u buducim misijama sirom sveta.

Ujedinjene nacije su postale blisko povezane sa tri glavne greske medjunarodne politike: (1) sa pogresnim definisanje krize, sto je dovelo do humanitarnog, a ne politickog odgovora; (2) snaznim protivljenjem da se upotrebi vojna sila; i (3) uspostavljanjem takozvanih "zasticenih zona" uz izostanak neophodne odlucnosti da se one zaista ucine zasticenim. Ipak, ako zelimo da budemo posteni prema Sekretarijatu, treba reci da najveci deo odgovornosti za navedene greske snose velike zapadne sile, koje su imale glavnu rec u Savetu bezbednosti.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Tri greske zapadne politike
Definisanje krize kao humanitarne katastrofe, umesto kao brutalne agresije. Ujedinjene nacije su se direktno angazovale u Bosni i Hercegovini kako bi omogucile raspodelu humanitarne pomoci. U junu 1992. UNPROFOR je preduzeo stvaranje bezbednog koridora za prolazak konvoja sa humanitarnom pomoci izmedju sarajevskog serodroma i grada, kao i nadzor nad teskim naoruzanjem u blizini aerodroma. Rezolucijom 770, Savet bezbednosti je u avgustu naredio da "zemlje clanice, pojedinacno ili preko regionalnih organizacija" preduzmu "sve neophodne mere" za dostavljanje humanitarne pomoci.

Usredsredjenost na pruzanje humanirane pomoci bila je odraz istinske zelje da se olaksa bosanska nevolja. Komisija je sasvim svesna ogromnog doprinosa humanitarnih organizacija u olaksavanju patnji i spasavanju zivota tokom citavog rata u bivsoj Jugoslaviji. Komisija, takodje, ne zeli da sugerise da humanitarnu pomoc treba smatrati samo dodatkom vojne akcije.

Medjutim, kada je rec o Bosni, definicija koja je preovladavala kod zapadnih vlada glasila je da je rat prvenstveno humanitarni problem - zapravo "humanitarni kosmar" (americki drzavni sekretar Dzejms Bejker, april 1992). Ovako sazeta definicija - kao da se radi o prirodnoj katastrofi, koja nema veze sa politickom strategijom - prigusila je pritisak javnosti koja je trazila odlucnu akciju, kao odgovor na vesti o zlocinima srpskih, a kasnije i hrvatskih snaga.

I pored viteskih nastojanja osoblja UNPROFOR-a i humanitarnih organizacija, a posebno Kancelarije Visokog komesara UN za izbeglice Sadako Ogata, humanitarna misija nije uspela da ispuni najvaznije ciljeve. Misiju su blokirali bosanski Srbi i u nesto manjoj meri bosanski Hrvati. U avgustu 1992, na zahtev Sjedinjenih Drzava, Savet bezbednosti je pozvao zemlje clanice da "kao drzave ili preko regionalnih organizacija i aranzmana" preduzmu "sve neophodne mere kako bi u saradnji sa UN omogucile da relevantne humanitarne organizacije UN i druge organizacije dostave humanitarnu pomoc Sarajevu i tamo gde je ona potrebna u drugim delovima Bosne i Hercegovine" (Rezolucija 770 Saveta bezbednosti). Ipak, zvanicnici UN u Bosni i u Njujorku insistirali su na tome da je za raspodelu pomoci upotreba sile od veoma ogranicene koristi i da je cak kontraproduktivna. Taj argument je glasio da sila nije u skladu sa opstim okruzenjem od koga zavisi efikasna humanitarna misija, niti sa sirom svrhom i filozofijom odrzavanja mira.

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Upotreba sile. Odbijanje UN da odobre upotrebu sile u Bosni i Hercegovini nesumnjivo je bilo odraz brige za bezbednost pripadnika mirovnih trupa i humanitarne misije, ali i institucionalne odbojnosti prema primeni ratnih sredstava. Ta odbojnost se dugo poklapala sa politickim sklonostima Britanije i Francuske - stalnih clanica Saveta bezbednosti sa trupama u Bosni - ciji su se komandanti na terenu najcesce protivili upotrebi pretnje silom u cilju odbrane mandata UN.
Za razliku od toga, Sjedinjene Drzave su vise bile sklone da sukob u Bosni tumace kao agresorski rat i da zastupaju ideju o primeni energicne akcije da bi se odbranila zrtva. Ipak, kao sto je vec receno, takvo zastupanje sile se dugo svodilo na retoriku; evropski saveznici Vasingtona smatrali su je ispraznom, pa cak i neodgovornom, dok su se njihove trupe nalazile u opasnosti, a americke bile izvan nje. Dokazi vrlo jasno govore da je rukovodstvo bosanskih Srba veoma pazljivo pratilo ovo otvoreno transatlantsko neslaganje, koje ih je ucvrstilo u uverenju da mogu doslovno nekaznjeno da ubijaju, bez obzira na sva cvrsta obecanja i upozorenja UN i Zapada. Savet bezbednosti je nekoliko puta dopustio da njegove rezolucije ponovo budu izvrgnute ruglu:
Prvobitna humanitarna uloga oko Sarajeva, ustanovljena u junu 1992. predvidjala je da tesko naoruzanje u okolini aerodroma bude prikupljeno i stavljeno pod nadzor UNPROFOR-a. Ova odredba bila je primenjena tek u februaru 1994, na osnovu uslova iz ultimatuma NATO-a, bez obzira na to sto je Rezolucija 770 Saveta bezbednosti jos pocetkom avgusta 1992. dala ovlascenje za primenu "svih neophodnih mera" da bi se omogucila raspodela humanitarne pomoci.
Na isti nacin, vazdusni udari snaga NATO, radi pruzanja podrske operaciji UN, o kojima se raspravljalo od jula 1992, odobreni su tek u junu 1993. Rezolucijom 836 Saveta bezbednosti, a povodom mandata "zasticenih zona".
U julu 1992. godine, predsednik Saveta bezbednosti objavio je da ce UNPROFOR nadgledati prikupljanje teskog naoruzanja, na osnovu sporazuma strana; ipak, efikasan rezim prikupljanja i nadgledanja nije uspostavljen pre februara 1994. godine.
Savet bezbednosti je nametnuo zabranu vojnih letova iznad Bosne i Hercegovine u oktobru 1992, nakon visemesecnih rasprava. Ova zabrana je bila eksplicitno povezana sa prethodnom odredbom o primeni sile u sluzbi humanitarne misije. NATO je na pocetku imao mandat samo da nadzire postovanje zabrane letova; bilo je na stotine prekrsaja. Do sprovodjenja odredbe o "zoni zabrane leta" doslo je tek u aprilu 1993. - iako je NATO ponudio da sprovede zabranu jos sredinom decembra 1992. godine, pod uslovom da UN to odobri.
Sudbina "zasticenih zona" predstavlja najnecuveniji primer izrugivanja rezolucija Saveta bezbednosti (videti tekst u nastavku).

Znacajan element oklevanja Zapada da primeni vojnu silu bio je slozeni institucionalni odnos "dvostrukog kljuca" izmedju Ujedinjenih nacija i NATO-a. Barem u teoriji, ovakva vrsta partnerstva trebalo je da pruzi posebnu prednost u resavanju regionalnih sukoba: legitimitet medjunarodne institucije i sredstva za prisilu najmocnijeg vojnog saveza na svetu. Medjutim, te dve organizacije imale su razlicite, pa cak i suprotstavljene filozofije, institucionalne "kulture" i procedure. Izmedju dve organizacije su se povodom Bosne i Hercegovine stvorili zategnuti odnosi, koji su dobili i veliki publicitet. Koncentrisana oko pitanja komande i kontrole, ova natezanja bila su odraz politickih razlika oko strategije (ili nedostatka strategije) izmedju zapadnih sila u Savetu bezbednosti i NATO-a. Velicina britanskog i francuskog vojnog kontingenta u Bosni, omogucila je tim zemljama istaknutiju ulogu u komandovanju UNPROFOR-om. Britanski i francuski komandanti cesto su nastojali da sprece akciju NATO-a sprovodeci podjednako u delo politike svojih vlada i stav UN o sukobu i njihovoj ulozi u njemu.

Ove razlike ipak nisu dokazale da dve organizacije ne mogu uspesno da saradjuju ubuduce. Potvrdile su, medjutim, da uspesno kombinovana operacija zahteva jasan i ostvarljiv cilj i komandni lanac u kome nema zbrke oko kriterijuma odrzavanja mira i kriterijuma vojne akcije. Ovi uslovi su nedostajali u Bosni - pre svega zato sto do leta 1995. zemlje ucesnice nisu imale zajednicki stav o strategiji za okoncanje rata. UNPROFOR je bio razmesten da bi ublazio i obuzdao sukobe do postizanja sporazuma - a NATO u tome nije mogao da bude od pomoci.

Upotreba sile u okviru misije odrzavanja mira je u svakom slucaju kontroverzna.(5) Medjutim, taj problem ne moze da se razmatra samo u svetlu principa ili filozofije institucija, nezavisno od procene politickog konteksta. Zaracene strane u Bosni i Hercegovini su na pitanje upotrebe sile gledale kao na pitanje odlucnosti medjunarodne zajednice da brani principe i vrednosti koje je proklamovala kada je rec o granicama, "etnickom ciscenju" i "zasticenim zonama". Podsecamo da je predsednik Skupstine Zapadnoevropske unije u novembru 1993. izvestio da "kada god avion NATO preleti iznad grada /Sarajeva/ na niskoj visini /u skladu sa operacijom 'Spreciti let'/, srpska bombardovanja prestaju i to znaci jos jedan dan olaksanja za stanovnike". Nesumnjivo je da je pravi efekat odvracanja usledio i u februaru 1994, nakon ubedljive pretnje da ce sila biti primenjena u okolini Sarajeva, a u aprilu 1994. cak i u okolini Gorazda; a da ne pominjemo upotrebu sile 1995. u skladu sa operacijom "Odlucna sila".

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

"Zasticene zone." Najveci moralni poraz Zapada bio je to sto je proglasio sest "zasticenih zona" i zatim nije uspeo da ih odbrani - dopustio je, u stvari, da hiljade civila u jednoj od njih budu masakrirane. Sudbina "zasticenih zona" je najpoznatiji slucaj da je Savet bezbednosti prosirio mandat UNPROFOR-a i da pri tom nije obezbedio vojna sredstva i spremnost da se ona upotrebe u cilju ispunjenja novih obaveza misije. Generalni sekretar je zatrazio 34.000 vojnika, sto je mozda bilo suvise, ali je dobio samo 7.000 vojnika, sto je svakako bilo nedovoljno.
Rezim "zasticenih zona" je kao i rezim "zabrane leta" nastajao nekoliko meseci, tokom 1992. i 1993. godine. U konacnom obliku, izlozenom juna 1993. u Rezoluciji 836 Saveta bezbednosti, mandat je ustanovio da sest mesta na razlicitim stranama Bosne i Hercegovine, koja su bila svakodnevno bombardovana od strane srpskih snaga (Sarajevo, Tuzla, Bihac, Srebrenica, Gorazde i Zepa) treba da postanu "zasticene zone...postedjene od oruzanih napada i bilo kakvog drugog neprijateljskog cina." Glavna svrha Rezolucije 836 bila je da se osigura "zastita civilnog stanovnistva u zasticenim oblastima". Rezolucija je ponudila niz mogucnosti za upotrebu sile. (Akcija NATO-a iz avgusta i septembra 1995, poznata kao operacija "Odlucna sila", bila je sprovedena na osnovu Rezolucije 836.)

Zvanicnici UN nisu krili da su nezadovoljni ovim mandatom. Smatrali su ga "antisrpskim" zato sto nije osigurao demilitarizaciju "zasticenih zona", niti je sprecio vojne akcije koje su pokretane iz tih oblasti; zbog toga je mandat unapred uticao na nepristrasnost misije. Generalni sekretar UN i vodje UNPROFOR-a na terenu protumacili su Rezoluciju u ogranicenom smislu, kako su je videle izvesne clanice Saveta bezbednosti (tacnije, Britanija i Francuska): odnosno, da je zadatak UNPROFOR-a u zasticenim zonama bezbednosti da odvrati napade, ali da ce vojnici, ako to odvracanje ne uspe, upotrebiti silu samo u samoodbrani, a ne radi zastite stanovnistva. Kada su "zasticene zone" konacno napadnute 1993. i 1994. Ujedinjene nacije su najcesce izbegavale da upotrebe silu cak i u samoodbrani. (Slucaj Gorazda iz 1994. bio je izuzetak.)

Samo zajedno smo jaci.

RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

U prolece i leto 1995, politike Ujedinjenih nacija i zapadnih sila dostigle su prag apsurdnosti i nedelotvornosti. Do promene su dovela tri spoljasnja cinioca. Najvazniji je bila oholost bosanskih Srba tokom ofanziva na enklave, masovnog pokolja u Srebrenici, bombardovanja Tuzle i uzimanja nekoliko stotina "plavih slemova" UN za taoce. Drugi faktor je bio pritisak americkog Kongresa da se podigne embargo na uvoz oruzja. Treci faktor je bila uspesna bosansko-hrvatska ofanziva u zapadnoj Slavoniji. Minimalisticka politika koja je imala za cilj da spreci eskalaciju bez upustanja u rizik za snage UN vise ocigledno nije bila odrziva. Ovlascenje je sa Ujedinjenih nacija preneto na NATO u casu kada je NATO odlucio da preuzme odgovornost kao jedini cinilac koji je sposoban da nesto ucini. Podeljena alijansa se odjednom zblizila: predsednici Zak Sirak i Bil Klinton slali su istu poruku. Stvaranje Snaga za brzo reagovanje, ponovno "regrupisanje" UNPROFOR-a (tj. napustanje istocnih enklava), odluka Londonske konferencije o snaznim vazdusnim udarima, hrvatsko-bosanska ofanziva u avgustu 1995. i konacno bombardovanje polozaja bosanskih Srba od strane NATO-a, doveli su do Zenevskog i Dejtonskog sporazuma.
Vojne i diplomatske kampanje sa kraja 1995. razlikovale su se od prethodnih zbog sledecih faktora:
punog angazovanja Vasingtona;
opste saglasnosti ostalih medjunarodnih snaga da je u Bosni i Hercegovini potrebna nova, energicna strategija;
resenosti tih snaga da postignu uspeh (1995. nije postojala strategija povlacenja; da je tadasnja inicijativa propala, UNPROFOR ne bi mogao da nastavi sa svojim prethodnim zadatkom); stvaranja veze izmedju resenja u Bosni i resenja u Hrvatskoj;
stvaranja veze izmedju diplomatije i prisile;
uzajamnog delovanja NATO-a i lokalnih kopnenih snaga. Sjedinjene Drzave su 1995. utrle novi put, dopustajuci lokalnim snagama da se bore protiv drugih lokalnih snaga. Time su dale svoj implicitni blagoslov hrvatskom ponovnom preuzimanju Krajine i bosansko-hrvatskoj ofanzivi protiv Srba u Bosni i Hercegovini. Pokazalo se da je to, uz kasnije vazdusne akcije NATO-a, bila glavna prekretnica u ratu.
oholosti lidera bosanskih Srba u Bosni i Hercegovini, u najmanje dve prilike: prvo, kada je krajem maja 1995. nekoliko stotina pripadnika UN uzeto za taoce; i drugo, kada je u julu zauzeta "zasticena zona" Srebrenice i kada je pocinjen masakr nad hiljadama njenih stanovnika - bio je to najgori zlocin u Evropi od 1945. godine.

Samo zajedno smo jaci.