RAT I MEDJUNARODNI ODGOVOR

Zakljucci
Uspeh Dejtona ne moze da izbrise sramotu i uzas dopustanja da se dogodi Srebrenica. Odgovornost za taj neuspeh snose mnoge strane.

Prvenstveni razlog za neuspeh pregovora o Bosni i Hercegovini sve do leta 1995. bilo je odbijanje vodecih medjunarodnih snaga da mnogo ranije primene verodostojnu pretnju silom i da nametnu resenje. Zapad je imao sredstva da ovu pretnju sprovede u delo. Intervencija je mogla da bude znacajna u vojnom smislu, ali nije morala da bude izrazito silovita. Sama vazdusna sila, koja ne bi nametala problem strategije povlacenja, mogla je da bude dovoljna.

Jaz izmedju retorike i stvarne volje vodecih medjunarodnih snaga da svoje reci podrze akcijama doveo je do razornih i sramnih posledica. Nesrazmernost koja je tokom bosanske krize vladala izmedju proklamovanih odluka Saveta bezbednosti UN i volje njenih clanica i Sekretarijata da ih primene ne moze se opravdati. To se odnosi na nadzor nad granicom izmedju Bosne i Srbije (sa dvadesetak posmatraca), na "zonu zabrane leta" i, iznad svega, na proglasavanje "zasticenih zona" koje Savet bezbednosti nije bio spreman da brani. Svaka prazna rec i svaka rezolucija UN posle koje nije usledila ocigledna spremnost da se deluje, postajali su predmet ismejavanja. Svaka prazna rezolucija nosila je gore posledice od onih koje bi nastale da uopste nije bila doneta.

Imajuci u vidu snage zaracenih strana na terenu, trupe UN bile su vrlo slabo opremljene da bi obezbedile nivo odvracanja koji je bio potreban za uspesno odrzavanja mira.

Bosna je pokazala da humanitarna intervencija, iako je sama po sebi neophodna, ne moze da nadoknadi politicku strategiju koja bi, ukoliko je potrebno, podrazumevala i upotrebu sile; ona zapravo suzava opcije za snazniju politicku i vojnu intervenciju. Humanitarna intervencija je plemenita i cesto neophodna reakcija, ali se, kao u slucaju Bosne, u izvesnom smislu moze pokazati samoporazavajucom i nedovoljnom.

Politika UN o nepristrasnoj humanitarnoj intervenciji trebalo bi da se procenjuje na osnovu toga koliko strane postuju mandate Saveta bezbednosti. Umesto toga, mnogi zvanicnici UN u bivsoj Jugoslaviji sprovodili su koncepciju nepristrasnosti u vidu neutralnosti prema zaracenim stranama - cak i onda kada su jedna ili vise njih krsile mandate Saveta bezbednosti.

Sekretarijat UN ima svoj sopstveni institucionalni identitet i svoje interese. Savet bezbednosti je povodom Hrvatske i Bosne i Hercegovine doneo neprakticne, neprimenljive i sustinski dvosmislene mandate. Sekretarijat UN reagovao je neprimetnim "redefinisanjem" mandata, u nameri da svede rizike implementacije na minimum. Snage u Savetu bezbednosti koje su formulisale ove mandate bile su sa tim upoznate (mandat o "zasticenim zonama" bio je tipican primer).

Poslednji zakljucak je mozda i najtragicniji. Iako su se optimalni uslovi za Dejtonski sporazum stekli u jesen 1995, postoji jak argument da je, uz bolju koordinaciju medju narodima i institucijama izvan Jugoslavije, priblizno isto toliko zadovoljavajuce resenje moglo da bude postignuto i ranije.

Izlazuci ove zalosne procene, Komisija priznaje da uziva privilegiju retrospektivnog zakljucivanja i da opsta saglasnost o uverljivoj pretnji i konacnoj upotrebi sile mozda ne bi bila moguca bez prethodnih pokusaja i neuspeha sa merama ogranicenog dometa. Mi ipak verujemo da ce jednoga dana istoricari potvrditi nas stav.

Samo zajedno smo jaci.